Франсоа Оланд наставља тамо где је Никола Саркози стао. Француска планира да се одрекне традиције војне независности потпуном интеграцијом у НАТО.
То произилази из предлога закона који је у име премијера Мануела Валса готово кришом представио Сенату министар спољних послова, Лоран Фабијус. Француски медији су уловили овај документ у коме се тражи „одобрење за приступ Француске протоколу о статуту међународног војног седишта у складу са Северноатлантским споразумом“.
НАТО базе у Француској? Још није објашњено шта то тачно подразумева, али на то личи.
Војници НАТО-а су већ у Француској од када је Никола Саркози 2007. године одлучио да интегрише Француску у командне структуре НАТО-а. Франсоа Оланд, тада у опозицији, побунио се против начина на који је то изведено, без јавне дебате. Он је тада тражио да се „Французима расветли опасан раскид који је на путу да изазове председник и његова влада са националним концензусом о војној и стратешкој независности наше земље“.
Председник Оланд сада наставља оно што је започео Саркози и ставља свој потпис на раскид дуге традиције којом су се Французи дичили. Ову традицију је успоставио генерал Шарл де Гол, најзначајнија француска политичка фигура у прошлом веку, када је 1966. године саопштио да Француска неће више да буде део НАТО-а.
У писму председнику САД, Линдону Џонсону, Де Гол је објаснио да Француска жели да поврати суверенитет над својом територијом, да не види разлог зашто би на својој територији држала стране трупе и своју војску стављала на располагање северноатлантској алијанси.
Жеља Француске да самостално одлучује, објаснио је француски вођа, без које би Француска престала да верује у своју улогу у свету, неспојива је са одбрамбеном организацијом у којој је подређена. Вашингтон није крио горчину: „ (…) Плашим се да (ова одлука) не подстакне разједињавање Запада (…)“, написао је тадашњи амерички председник и поручио Француској да може да се врати кад хоће.
О повратку Француске у НАТО први је говорио Митеран, о томе је размишљао и Ширак, али је Саркози био тај који је повратак у командне структуре прогласио као један од својих државничких потеза.
Питање интеграције у НАТО изазива нелагоду у Француској, што је разлог за Фабијусову тајновитост, иако је политичка елита, без обзира да ли се назива левицом или десницом, углавном атлантистички расположена.
Суверенисти, они који се залажу за војну и сваку другу независност од САД, у мањини су. Они се налазе на новој левици, као и на крајњој десници, али и у редовима традиционалне деснице која је остала верна Де Головој традицији.
1999. Србија, данас Ирак и Сирија
Ова традиција подразумева не само војну и политичку независност од САД, већ и визију Европе „од Атлантика до Урала“, односно идеју да безбедност и јединство европског континента не може да се оствари без Русије. Раскид са овом традицијом водио је Француску у ратове НАТО-а, који је одлучио да правила међународног поретка установљеног после Другог светског рата, правила која су успостављена управо са циљем да се спрече ратови, не важе за овај савез, и да за своје војне походе не мора да тражи одобрење Савета безбедности.
Тако је бомбардована Србија 1999. године, данас Ирак и Сирија. Француска је следила губитничку стратегију НАТО-а у Авганистану, а у Либији, коју је Саркози решио да бомбардује, НАТО је послужио као подршка.
У светлу ових ратова Де Голова порука Џонстону је запањујуће актуелна.
– Сукоби у које Америка улази у другим деловима света, прекјуче у Кореји, јуче на Куби, данас у Вијетнаму, ризикују да се, по систему чувене ескалације, прошире у општи пожар. У том случају би Европа, чија је стратегија у НАТО-у стратегија Америке, аутоматски била укључена у борбу чак и против своје воље“, писао је Де Гол америчком колеги.
www.vesti-online.com/Vesti/Svet/547603/Oland-hoce-vojnu-zavisnost-NATO-baze-u-Francuskoj
