Након што је после рата убијено 70 српских повратника, велик број претучен, многи ухапшени и на скандалозни начин осуђени, уследио је у последње време завршни ударац – отимање земље и на тај начин затирање једног народа на његовим вековним просторима.

Годинама после „Олује“ подрхтава тле под Србима у Хрватској. Широкогрудност хрватских власти према њима делује као пространо минско поље, а бирократска регулација њиховог повратка као огроман бетонски зид који ни птица не може да прелети.

Осећај хрватске државне политике о вековној шанси да се овог народа реши за сва времена већ годинама комбинује брутално и перфидно насиље, те разне методе уклањања елементарних материјалних и симболичких трагова српског ентикума на хрватским просторима.

„У првим годинама повратка убијено је 70 Срба ватреним и хладним оружјем, постављањем мина испод кућног прага, иза врата, у баштама и дрвима за зиму, житу и кукурузу, испод трактора… Те податке има и Хашки суд у својој архиви. Али га не интересују. Као што ни хрватском правосуђу не пада на памет да некога због тих злочина стрпа у затвор“, каже универзитетски професор Светозар Ливада, који се већ годинама бави демографском, материјалном, социјалном, политичком и културолошком хаваријом српске нације у Хрватској“.

Тактика продуженог прогона гушењем воље за повратком имала је до сада разне варијанте. Процењено је да би велика страдања Срба у Хрватској за време Другог светског рата, управо подсетником на НДХ-овску злочиначку технологију, посебно неке њене мануфактурне карактеристике, могла у највећој мери да потакне размишљање о томе како би убудуће могли да се осећају у Хрватској.

Пошто се води рачуна и о томе како ће на мекшу варијанту „Олује“ реаговати утицајније државе, математички је изведена процена да ће тзв. демократски свет брзо заборавити на ножем закланогДушана Вилића (2005. године) и канапом удављеног Момчила Шпановића (2012. године), те нису хиљаде тако убијене.

Али се исто тако закључило да ће ипак друкчије о природи таквих злочина размишљати они који би могли бити одабрани као следећи у реду за овако сурова смакнућа.

Било је у сличним ситуацијама и примера идеолошког перформанса – ругања симболима под којима су Срби изборили слободу од фашизма убију човека и онда му ставе на главу партизанску капу са звездом петокраком, сурово га на тај начин понизивши и садржајно заокруживши своју преданост патолошкој одбојности готово увек спрам истој националној адреси.

Ношени учинцима хрватског историјског ревизионизма и лошим кућним одгојем ови савремени злочинци као методу етничког чишћења свакодневно користе и извлачење својих НДХ-узора из дна пакла у којем су завршили свој ратни пут, промовишући их као коначне победнике.

Далеко је мање, уосталом, Срба у Хрватској данас него што их је било кад је завршио Други светски рат.

Када се у Хрватској суди за ратне злочине онда је то најчешће правна лакрдија кад је реч о оптуженим Хрватима, или правни масакр ако се суди Србима.

Приликом суђења хрватским војницима и полицајцима због злочина над Србима у Керестинцу судско веће је тамошњу ренесансно-барокну грађевину претворену у логор преименовало у коначиште, мада је доказано да је тамо било премлаћивања, силовања и прикључивања струје људима на гениталије.

Стеван Јокић из Лишана Тињских, стар 63 године, убијен за време „Олује“, тајно је сахрањен у туђу гробницу у 20 километара удаљеном Земунику Доњем. Осам година касније откривено је где су завршили његови посмртни остаци кад је власница гробнице, једна жена из Задра, покушала да сахрани свог супруга.

Јокићеве кости су есхумиране али убрзо су након тога, на путу за Лишане Тињске, дочекане у заседи и умало отете, да није интервенисала полиција.

Јово Беговић је осуђен под оптужбом да је као члан минобацачког вода крив за убиство хрватског цивила у Сиску, мада је један хрватски војник, који је био на лицу места, сведочио да тог цивила није убила минобацачка већ тенковска граната у моменту када је пуцао на тенк који се налазио у касарни.

Али за судско веће није било дилеме, преименовало је тенк у минобацач и послало Јову 10 година на робију.

До сада је ухапшено 140 повратника. Већина је пуштена у просеку након две године проведене у затвору, али се мало ко одлучио да рескира и да невин иза решетака чека завршетак двогодишње истраге.

Српска званична страна је пристала на спискове оптужених како би избегли Срби видели ко би могао да буде ухапшен, а Хрватска већ годинама хапси и оне који нису на том списку.

Не зна се је ли Србима више имовине запаљено, срушено или отето. Шта им се све догађа кад желе да уселе у своју кућу најупечатљивије сведочи пример Стевана Граовца из Смилчића у Равним Котарима.

Кад је видео да нема никакве шансе да му држава врати кућу, Стеван је одлучио да се попне на трешњу, на њој направи шатор и с ње не силази док не добије своју имовину.

Вест коју је понудио медијима била је довољно атрактивна, па су у Смилчић стигли и новинари из Немачке и Француске, дигла се велика прашина и Стевану је кућа враћена. Недуго након тога један човек на Кордуну, охрабрен овим примером, такође се попео на дрво.

Али тема из Смилчића је већ била потрошена. Стеван Граовац је успео зато што се први попео до новинског наслова: „Кô птица на грани“. Какви би се само романи могли написати о оваквим трагедијама.

Затим је на ред дошао завршни ударац. Ево опет примера из Равних Котара. Хрватска држава је тамошњим Србима 1961. године узела 500 хектара земље и дала је Пољопривредном комбинату Задар, а њеним власницима поклонила национализовану земљу породице познатог писца Владана Деснице.

Кад је та земља 2006. године враћена Десницама, њени дотадашњи корисници нису остали само без ње већ и без својих давно одузетих парцела. Држава их је продала за само 0.70 куна по квадрату. И то искључиво Хрватима.

Србима измиче из поседа и земља коју им је својевремено поклонио цар Фрањо Јосип. Што им је дала Аустроугарска, отима им Хрватска. Онима који су се вратили судови шаљу решење о одузимању земље са напоменом да могу да се жале, а онима који се нису вратили решење лепе на таблу у општинама где су Срби некада живели, знајући да за њега неће ни знати, а камоли да се жале.

Након тога на ред долазе земљишне површине које нико не обрађује или за њих нико неће моћи да плати порез када се Хрватска одлучи на провођење тог дела свог закона о пољопривредном земљишту. Затвара се круг затирања једног народа на његовим вековним просторима.

www.in4s.net/index.php/oluja-traje-vec-20-godina/

Прочитај без интернета:
0 гласовa