Панчевачко предузеће Утва-Радник у стечају огласило је продају имовине, између осталог и (спорно) право на радничко одмаралиште у Водицама код Шибеника од чак 632 квадратна метра. Утва је само једно од многих српских предузећа која су некада имала имовину у Хрватској с чији правно имовински статус још није решен.

Крвави рукави: Љубомир Маџар

Вредност зграда, станова и одмаралишта српских предузећа, разних организација и општина у Хрватској у тренутку распада СФРЈ била је 1,8 милијарди евра, показале су процене Републичке дирекције за имовину Србије. Рачуна се да је у Хрватској имовину оставило између 300 и 400 српских предузећа.

Економиста Љубомир Маџар у изјави за „Вести“ каже да правно регулисање власништва на територији Хрватске спроводи та држава. Он подсећа да Загреб није био благонаклон према власништву српских фирми и грађана.

– Бахат однос хрватске државе према српској имовини се подразумевао. Многе фирме, као и грађани који су имали некретнине и имовину остали су кратких рукава. Сликовито речено оно што је „ладна вода однела, нико не поврати“ – каже др Маџар.

Он оцењује да Србија није могла много да учини по том питању, али истиче да су се бројне хрватске фирме које су имале имовину у Србији, такође тврдиле да су оштећене.

Многи српски хотели и одмаралишта су почетком деведесетих година прошлог века, одлуком Хрватског фонда за приватизацију, продати. По подацима тог фонда, таквих објеката било је 158, десет је додељено другима на коришћење, за 40 зграда и станова још увек се воде се спорови, а 91 објекат је слободан, ма шта то значило.

Манипулације нових власника

Правник Бранко Павловић каже да је у случају српске имовине у Хрватској било много манипулација директора и новопечених власника, оних који су то постали кроз процес приватизације.
– Имовина предузећа је продавана испод цене и у случајевима када је могло да се сачека да би се постигла виша, реалнија цена.
Тако је заробљена имовина српских предузећа постала средство за богаћење појединаца – закључује Павловић.

До 2005. године 20 српских фирми успело је, додуше за мале паре, да прода своју имовину у Хрватској. Међу њима је и ПКБ који је продао хотел и ресторан у Ровињу и зграде у Поречу. Предузеће Партизански пут продало је одмаралиште у Биограду.

Хрватска је још 1991. донела Уредбу о национализацији српске имовине којом је пренела власништво на државу. Међутим, по анексу Споразума о сукцесији имовине бивше Југославије, сва имовинска права морала су бити враћена на дан 31. децембар 1990. године, а тада су многа српска предузећа имала власништво над одмаралиштима, туристичким објектима и пословним простором. То није спречило Хрватску да имовину српских предузећа већим делом распрода, изда или остави да пропада током више од две деценије.

Имало се, могло се

Највећом имовином у тренутку распада СФРЈ располагали су Југобанка, Генекс, Железнице Србије, НИС, Тигар, Путник, Центротекстил, ЕИ Ниш, Вино Жупа, Инекс, Утва, Синтелон. Одмаралишта су имали и ПИК Бечеј, Пионир из Суботице, Први мај Пирот, Кекец из Суботице, крагујевачка Застава, Сартид-Југометал, Житопромет, Машинопројект… Многи српски градови имали су дечја одмаралишта у неким од хрватских приморских градова.

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/562362/Oteli-srpske-hotele-i-odmaralista

0 гласовa