Српска култура налази се у позицији потенцијалне дезинтеграције: под претњом да се Грачаница и Дечани – непрестаним настојањем западних (америчких) сила – издвоје из надлежности Србије у Унеску; преименовањем и потискивањем српског језика, кривотворењем Његошевог дела, преиначавањем српске традиције у Црној Гори; драстичном дискриминацијом српских националних и културних права у Хрватској; непостојањем културне политике у Србији: небрига о ћирилици, непостојање посебног наставног статуса српског језика, одсуство учешћа српске дипломатије у учењу српског језика у расејању.

А. Чукић
Порази без поука: Др Мило Ломпар

Сви ти чиниоци показују одсуство целовитог, степенастог и прикладног облика културне политике као просвећеног и поузданог чиниоца у обликовању српске културе, каже на почетку разговора за „Вести“ проф. др Мило Ломпар, професор Универзитета у Београду, који је био гост српске заједнице у Канади, а на наше питање – какво је стање српске нације данас кад је култура у питању.

– Свети Сава је утемељитељ Српске православне цркве, али и писмености, као и културе уопште. После се појављују, као постављачи угаоних каменова културе, књаз Милош Обреновић, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Петар ИИ Петровић Његош. У двадесетом веку готово нико, изузимајући донекле (онемогућеног) Слободана Јовановића.

Шта је узрок да се код Срба култура сведе на најнижи могући ниво?
– Околност да је српска историја испуњена бројним прекидима, да су се различите традиције у њој често претицале и трајале напоредо, да нису биле у времену наслоњене једна на другу, свакако да је условила изостајање српског културног обрасца као оформљеног и садржајима нових времена непрестано прилагођаваног начина постојања и представљања српске културе.

Да ли је 1918. „породила“ 1945, а да су године после тога „породиле“ ране деведесете прошлог века, када су Срби постали, како у сопственим, тако и у очима света, народ нижеразредног ранга?
– Унутар унитарног југословенства – то је период између два светска рата – постојао је покушај да се обликује једна југословенска култура као синтеза елемената српске, хрватске и словеначке традиције. Та синтеза је – по речима Ендруа Баруха Вахтела – имала мултикултуралистички облик. Покушај је пропао због снажног отпора хрватске и словеначке интелигенције. У титоистичком југословенству, пак, формирана је културна ситуација која је почивала на изричитој негацији српске грађанске и културне традиције. Услед тога су елементи српске културе кривотворени и преиначавани да би се уклопили у културне садржаје новоформираних нација: црногорске, македонске и муслиманске. Распад титоистичке Југославије, до кога је дошло превасходним настојањем западних (америчких) сила, значио је историјски пораз српског народа: околност да се распад одигравао у складу са претходно усвојеним титоистичким решењима открива везе које су се образовале испод идеолошких несагласности комунистичког и капиталистичког поретка.

Колонијализација на делу

Бити Србин у Хрватској постало је опасно, о колевци српства – Косову и Метохији – да и не говоримо. Република Српска је на удару на дневно-политичкој бази, али и у Црној Гори политичка врхушка Србе третира као да и не постоје, у Србији је модерно бити космополита због чега се Срби осећају као странци на сопственој земљи?
– Околност да нема националних момента унутар српске јавности, да су они маргинализовани или обезвређени, да се такво схватање света све више протеже на институције и да као такво омогућава власти да спроводи политику Европска унија нема алтернативу, која подразумева потпуну колонијализацију земље и у привредном, друштвеном и у културном смислу. Отуд би и отпор таквом кретању морао да иде истим стадијумима: освајање места у јавности, па у институцијама, па у власти.

Данас се, на развалинама бивше Југославије, говори црногорским, босанским, бошњачким, хрватским, нашим, чак је било идеја да се говори некаквим моравским језиком. Шта је, односно ко је ту језичку магистралу, која се звала српски језик, скренуо у више мањих, локалних путева?
– После распада титоистичке Југославије долази до борбе око њеног наслеђа: све новоформиране државе настоје да легитимизују своје постојање на прошлим симболичким, културним и уметничким засадима. Такво наслеђе је и језик који се – до последње деценије двадесетог века – звао српскохрватски, односно хрватскосрпски језик. Како би се неутралисало српско постојање у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори, појављују се нови језици. Њихова улога је да окончају (у Хрватској), појачају (у Босни и Херцеговини и Црној Гори) однарођавање српског народа који живи у новоствореним државама. Иначе, лингвистичка је чињеница да је реч о једном језику, док је културнополитичка чињеница да постоји процес његове употребе у процесима денационализације српског народа. Такви процеси – помоћу језика – нису непознати у европској историји: такав је био процес денационализације, Немаца, Срба, Хрвата у Угарској после аустро-угарске нагодбе 1867, или процес денационализације Срба у Хрватској после Устава Хрватске из 1974, који је прописивао хрватски књижевни језик као обавезни облик комуникације у социјалистичкој Хрватској.

Општепознато је да нам у свим тим нашим посрнућима здушно помажу страни фактори, али зашто Срби, такорећи врло радо, учествују у тој работи самоодрицања од свог темељног националног бића?
– На понашање страних чинилаца можемо неупоредиво мање утицати него на своје понашање. Очигледно да као народ који живи у колонијално-окупационим условима, који је устрашен потпуним неосвртањем европских држава на драстичне облике дискриминације српског народа у Хрватској, који је устрашен америчким подстицањем дискриминације српског народа у Црној Гори и Косову и Метохији, нема развијен систем пасивног отпора који би – са најмањим могућим ризицима у неповољним условима – био најбоље оруђе у заштити основних националних и културних права. Он нема такав облик борбе у свом културном памћењу, јер нема развијен културни образац који би био права подлога сваког историјског и индивидуалног настојања.

Милош Црњански је написао култни роман „Сеобе“. Да ли Србима прети опасност да постану народ који живи у збеговима?
– То је константа наше историјске и културне егзистенције. Парадокс је у томе што смо у ранијим временима показивали више чврстине у тешким условима, од Америке и Канаде до Африке и Аустралије, поготово у Европи, док данас – када су средства комуникације знатно напредовала – показујемо запањујућу неспособност да створимо заједничку културну мрежу и да комуникацијским каналима надокнадимо оно што нам је историјски онемогућено или оно што смо – у стицају људских избора – учинили далеким.

Дискриминација у Црној Гори

Испод Ловћена ових дана је изгласана одлука да НАТО армада умаршира у некада српску Црну Гору. Зашто је званично Цетиње постало центар антисрпског деловања?
-То је омогућено титоистичким наслеђем, које је завештало награђивање сваког антисрпског понашања у Црној Гори, потпуном подршком америчких сила у складу са доктрином русофобије, као и криминализацијом друштва која све политичке уступке чини по дефиницији јефтинијим. Отуд би наш напор требало да буде везан за помагање – у моралном и сваком могућем демократском смислу – Срба у Црној Гори који су изложени облицима драстичне дискриминације.

www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/650999/Otimaju-nam-i-Decane-i-jezik

4 гласa