Београд – Случај изненадне смрти страног држављанина у Борчи узнемирио је духове међу обичним људима, али и међу професионалцима који чине обавештајну мрежу у Србији.

Наводно је српска полиција код Томаса Ледерстатера пронашла полицијску значку, па се посумњало да се ради о немачком шпијуну. Какав год да буде исход ове истраге, остаје питање – колико “Томаса” има у Србији?

„Стране службе свакако не седе скрштених руку, већ су и те како активне овде. Највећи скандал за било коју државу у свету је да јој открију шпијуна. Због тога ниједна држава не признаје разоткривеног. Када то ипак учине, мотив је искључиво трговина шпијунима са другом државом. И држава која ухвати страног шпијуна на својој територији никада га неће “прогутати” као што сом гута другу рибу, већ ће извући корист од тога и играти шпијунске игре. Једна од најчешћих опција је прављење двоструког шпијуна, кога пустите да настави са радом, али га храните контролисаним или лажним информацијма“, објашњава за “Ало!” бивши обавештајац Службе државне сигурности Божидар Спасић.

Иако је шпијунирање по природи ствари обавијено велом тајни, вишевековна историја овог заната ипак открива ко кришом завирује иза туђе тарабе и како то ради да га не примете. Тачан број страних агената који вршљају по Србији немогуће је утврдити. На основу обавештајних података, домаће службе свакако имају своје процене, али је то строго чувана тајна.

Спасић каже да се са сигурношћу може тврдити да је тренутно на раду у Србији између 500 и 1.000 страних агената.

„Бар 50 одсто њих је активно, 35 одсто су само посматрачи, а остали су такозвани спавачи, спремни да се у сваком моменту активирају и изврше различите задатке које од њих затражи служба. Осим ових који су сада ту, има и оних који ад хок дођу у Србију, погледају шта их занима, украду или другачије дођу до неких докумената, доставе кодиране податке и оду“, прича наш саговорник.

Како напомиње, прослава “Олује”, која је контроверзна за регион, сигурно је у Србију довела додатни “контингент” обавештајаца из Хрватске, али и из НАТО земаља. Спасић наглашава да обавештајни рад никад није добронамеран.

„Сваки страни обавештајац у Србији увек ради на штету Србије и зато и јесте тајни агент. То је природа шпијунаже. Уосталом, због тога смо у прошлости имали велике шпијунске ратове између Енглеске и Русије, о Америци и да не причам“, подсећа овај бивши обавештајац.

Сасвим поуздано се може тврдити и да су међу најактивнијим службама у Србији свакако обавештајне агенције суседних земаља, дакле бивша СФРЈ, службе из исламистичког света, али и велике агентуре – руски ФСБ, британски МИ6, америчка ЦИА, немачки БНД, израелски Мосад, аустријска ХНА…

„У Србији их увек интересују Војска, везе с Русима, наши планови за стационирање војске дуж границе с Косовом… То су отприлике вечите теме које заокупљају агенте на раду у Србији. Уз то, у последње време су и мигранти у фокусу“, открива Спасић.

Извршни директор Београдског центра за безбедносну политику Предраг Петровић напомиње да у последње време претње Исламске државе и миграцијски токови представљају нове изазове за безбедносне службе.

„Због геополитичких игара запада и Русије и спољне политике Србије, ово је веома интересантно подручје за обавештајне службе многих држава. Одраније су у њиховом фокусу и замрзнути конфликт у региону и косовска криза, али налет великог броја миграната из Сирије и Ирака је нешто сасвим ново са чим се безбедносне службе суочавају. Опасност која се већ показала као реална је откривање такозваних спавача међу мигрантима. Исламска држава користи ту ситуацију и већ су откривени случајеви да је ИСИС инфилтрирао обавештајце у колоне миграната који треба да из Европе организују терористичке нападе или имају неке друге специјалне задатке“, наглашава Петровић.

Цар Душан зачетник шпијунаже у Срба

Значајнији писани извори из историје Срба који се односе на обавештајно-безбедносне активности потичу из периода владавине цара Душана и његовог законика. У време цара Душана постојао је развијен систем обавештајног деловања, пре свега преко властеле у пограничним областима и преко ухода, које су одиграле пресудну улогу у бици на Велбужду 1330. и када су детаљно испитале распоред снага турске војске у Косовском боју 1389. У то време, велики значај придаван је и борби против непријатељских ухода, односно контрашпијунажи.

Ипак, сматра се да је Милош Обреновић први српски владар који је посветио озбиљну пажњу организовању обавештајних активности, али је њихов главни задатак био очување владавине кнеза, а не заштита Србије.

Инвестиције и шпијуни

Извршни директор Београдског центра за безбедносну политику Предраг Петровић каже за наш лист да је сигуран знак да је тајна служба неке стране државе активна “у нашем дворишту” долазак неке велике инвестиције у Србију.

„Уобичајено је да се приликом доласка мултинационалне компаније у неку земљу појача активност обавештајних агенција из тих држава. Није реч само о оперативном раду, већ и о размени информација између агенција из различитих држава, односно легалној шпијунажи. Посебно се то ради када су стратешка улагања у питању. Обавештајним подацима државе се служе и када желе да повећају свој економски утицај на одређеном подручју. То су уобичајене ствари и више нису тако тајне. Стране службе су стандардно присутне у Србији, али о броју њихових обавештајаца се не може говорити. Наше службе имају процене, али је то тајна“, објашњава Петровић.

Џејмс Бонд је само манекен

На питање како изгледа шпијун, Петровић каже да није ни налик Џејмсу Бонду.

„Данашњи шпијун сигурно не изгледа као Џејмс Бонд јер онда не би био тајни агент, већ манекен. Шпијуни морају да буду што неприметнији, али уклопљени у околину. Они морају и да успоставе контакте са важним, што утицајнијим људима, од којих добијају или извлаче информације. Уз то, не смеју да изазову сумњу да су ту управо да прикупљају информације. Зато сваки обавештајац има занимање и професију, па су тако они обично аташеи, секретари у амбасадама, професори на универзитетима, менаџери у великим компанијама и слично“, објашњава саговорник „Ало!“.

Уста на уво најпоузданије

Наши саговорници кажу да је модерна технологија не само закомпликовала комуникацију, већ и отежала посао обавештајним службама да је прате.

„Уста на уво је и данас најсигурнији пренос информације, са најмањим ризиком. Ипак, сада се у обавештајном раду користи милион алатки, од компјутера, мобилних телефона и интернета, до разних варки на ТВ каналима и убацивања шифроване поруке у дигиталну слику“, набраја Спасић.

И. Кљајић / Ало

www.vaseljenska.com/vesti-dana/po-srbiji-vrslja-1-000-spijuna/

Прочитај без интернета:
2 гласa