ПРОГНОЗИРА СЕ ДА ЋЕ ДЕФИНИСАТИ НОВИ КУРС ЗАПАДА ПРЕМА РУСИЈИ

У овој дворани ће бити одржан варшавски самит НАТО

  • Познати немачки аналитичар Карл-Хајнц Камп тврди да у Варшави разматрање проблема нуклеарне политике треба да буде једна од главних тема. Планирано је и ширење концепције обуздавања и одбране путем њеног прилагођавања новим нетрадиционалним претњама
  • По мишљењу стручњака НАТО, кримски догађаји су показали да алијанса није у потпуности спремна да се супротстави противнику, који користи „нестандардне“ методе решавања војних задатака. То се пре свега везује за „уско“ (класично) тумачење члана 5. Вашингтонског споразума, који предвиђа колективни одговор само на оружани напад, услед чега „хибридне операције“ не потпадају под ту дефиницију
  • Главни уредник руског часописа „Национална одбрана“ Игор КОРОТЧЕНКО: „Не ради се само о батаљонима које ће НАТО дислоцирати уз западне границе Русије. За те батаљоне ће бити направљена одговарајућа инфраструктура (складишта с оружјем за случај мобилизације, војне базе и аеродроми). Да, сада ће тамо бити 6-8 ловаца, биће четири батаљона НАТО. Међутим, за 24 сата на тој инфраструктури број војника НАТО може вишеструко да се увећа, тамо могу да се појаве нове дивизије, пукови модерних бомбардера и ловаца, војна техника, укључујући ракетна ударна средства“
  • Сједињеним Државама веома одговара да у Сирији воде процес тако да Исламска држава у дугорочној перспективи буде противник не само САД, већ и Русије. Потпуно је јасно да је Западу важно да не дозволи јачање веза Русије са кључним државама у региону и да по могућности смањи ефекат успешног деловања Русије у Сирији
  • Замајац великих војних програма усмерених на обуздавање Русије пуштен је у рад у оквиру НАТО најкасније на самиту у Чикагу (мај 2012.). Дакле: све то нема никакве везе ни са Кримом, ни са украјинском кризом. Да није било тога, наши „западни партнери“ би измислили или вештачки створили друг повод

Пише: Марина КУЧИНСКАЈА, Сектор РИСИ за војну политику и економију

          НОВИ Савет НАТО на нивоу шефова држава и влада биће одржан 8–9. јула 2016. године у Варшави.

          Уочи самита, на различитим форумима алијансе, ради се на заједничкој тачки гледишта о стратешким приоритетима, који треба да одреде векторе развоја организације у наредним годинама.

          Једна од најуочљивијих карактеристика реформе алијансе – у светлу одлука донетих на два последња самита НАТО у Чикагу (мај 2012.) и Велсу (септембар 2014.) – јесте незабележена брзина спровођења војно-техничких програма и мера усмерених на суштинско повећање потенцијала Здружених оружаних снага НАТО.

          Главни тренд у трансформисању Северноатлантске алијансе у овом тренутку је „преформатизовање“ војног развоја и планирања НАТО ради обуздавања Руске Федерације уз очување опште оријентације на претварање алијансе у мултифункционалну организацију способну за глобално пројектовање силе.

          Тако НАТО тренутно, у оквиру решавања задатка обуздавања и одбијања такозване руске претње, планира и већ спроводи следеће мере:

          – повећање коалиционих снага које се ротирају, као и повећање броја објеката за благовремено складиштење оружја и војне технике на територији источноевропских земаља;

          – формирање сталних органа управљања групацијама Здружених снага НАТО у балтичким земљама, Бугарској, Пољској, Румунији и Мађарској, као и истурених координационих центара за пријем појачања (NATO Force Integration Units, NFIU);

          – повећање контингента Снага за реаговање НАТО (NATO Response Force) на 40 хиљада људи (раније 13), чија ће „оштрица“ бити Заједничке снаге за брзе интервенције (Very High Readiness Joint Task Force, VJTF).

          Као једна од кључних ствари за обезбеђивање колективне одбране разматра се стварање система противракетне одбране НАТО и његово повезивање са заједничким системом ПВО НАТО.

          Председник Русије Владимир Путин је на недавном састанку с врхом Министарства одбране РФ истакао да „лансирни системи који ће бити размештени после пуштања у рад база у Румунији и Пољској лако могу бити искоришћени за размештање ракета средњег и малог домета“ које су способне да решавају офанзивне задатке.

          У складу с одлукама донетим на последњем Савету НАТО на нивоу министара одбрана (14–15. јуна 2016), планира се формирање и размештање четири мултинационална батаљона и једне бригаде у Летонији, Литванији, Пољској и Естонији под командом штаба на нивоу дивизије у Румунији.

          По мишљењу сарадника америчког Савета за спољну политику Стивена Бланка, не би требало преувеличавати војни значај јачања источног крила НАТО, тим пре што су иницијативе за то првенствено политички мотивисане: „Ту је реч више о томе да се савезници увере у спремност САД да их штите него о стварној војној сили. Источноевропске земље-чланице НАТО… ће осетити да их САД неће оставити на цедилу“.

          На исти начин су западни аналитичари, као и део руске стручне заједнице, склони да оцењују и планове о јачању војног присуства алијансе у балтичким земљама и Пољској. Међутим, како је поменути јунски (2016.) министарски сусрет НАТО прокоментарисао стални представник Русије у НАТО Александар Грушко, „шта год у седишту НАТО говорили о „безначајности“ тих мера, потребно је из чисто војног угла сагледати интензивирање активности САД и НАТО. А то нису само поменути батаљони. Ротираће се бригада армије САД, правиће се истурена складишта оружја и технике, наставља се бесконачни ланац војних вежби поред руских граница – на копну, у ваздуху и води. Наставиће се и побољшавање постојеће инфраструктуре. На то све реагујемо негативно, зато што те мере суштински погоршавају квалитет регионалне безбедности, у суштини претварајући Средњоисточну Европу у арену војне конфронтације. Нама то апсолутно није потребно. Убеђени смо да то није у складу ни са стварним интересима становника Источне Европе. Они ће пре или касније схватити да ће, прогласивши себе државама на „линији ватре“, морати да кушају плодове свог статуса земаља уз фронт. Такав курс је у супротности и са објективним потребама безбедности“.

          Све те иницијативе делују као добро осмишљене с војног аспекта, ако се разматрају у светлу све актуелније концепције обуздавања спречавањем (deterrence by denial).

          Тај појам, позајмљен из сфере нуклеарног обуздавања, уведен је у употребу 2002. године приликом тумачења одредби новог „Прегледа нуклеарне политике“ САД. Подразумева отклањање претње од напада противника захваљујући претходном стварању услова захваљујући којима је значајно отежано остваривање агресорових циљева или задржавање освојених територија (објеката војне и цивилне инфраструктуре и сл.).

          Од 2015. Године, тај појам је саставни део (и несумњиво се активно разрађује у одговарајућим структурама алијансе за војно планирање) опште концепције класичног обуздавања (deterrence, containment) из периода „хладног рата“, која је традиционално оријентисана на застрашивање потенцијалног противника (deterrence by punishment).

          Стратегија застрашивања заснива се на претњи причињавања такве штете противнику да чини отпочињање рата бесмисленим.

          Застрашивање могућег противника заснива се на неизбежности причињавања противнику неприхватљиве штете у свакој варијанти његових дејстава, чак и у случају изненадног „разоружавајућег“ или „обезглављујућег“ удара.

          У извештају представљеном на конференцији „НАТО као активни чувар: очекивања пред самит НАТО у Варшави“ (март 2016. године, Институт Фонда за стратешке студије, Краков), заменик генсека Северноатлантске алијансе Александар Вершбоу истакао је да савремено обуздавање подразумева „располгање ресурсима и решеношћу да се противник убеди да је цена напада превисока и да би такав потез био грешка“.

          Његова ефикасност зависи од мултинационалног присуства истурених снага алијансе подупртих оперативним резервама. По мишљењу функционера НАТО, „Русија подстиче нестабилност и избегава транспарентност војних споразума. Руске оружане снаге могу да се крећу уз све своје границе прилично скривено и великом брзином. Оне такође имају значајнo противбродско и зенитно-ракетно наоружање којim могу да ометају појачања НАТО (такозвани A2/AD)“. Последњи термин значи ометање приступа противника одређеној зони (према америчкој војној терминологији – Anti-Access/Area Denial, A2/AD).

          Стратегија спречавања приступа ослања се на систем великог домета који омета поморске и ваздушне снаге које нападају зоне које покривају ти системи. Као пример такве стратегије обично се наводи прављење кинеске балистичке противбродске ракете великог домета која ће моћи да представља претњу за америчке носаче авиона у случају да покушају да осујете кинеске операције против Тајвана.

          По речима бившег главнкомандујућег Здружених снага (ОВС) НАТО у Европи Филипа Бридлава, у Калињинграду, а Криму и у Сирији Русија своје „A2/AD надувава као балоне. Зато је потребно инвестирати у сличне системе, као и у системе који омогућавају улазак у зоне блокираног приступа.

          Треба истаћи да је „проблем A2/AD“ задобио повећану пажњу западних војних стручњака приликом разматрања проблема безбедности у балтичком региону.

          Од најпознатијих студија могу се навести „НАТО, A2/AD и изазов Калињинграда“ Стефана Фрулинга и Гијома Ланконијариса на страницама часописа Survival, као и студију „Анализа: Балтичко море се загрева због размирица између САД, НАТО и Русије“ Магнуса Норденмана, која је објављена 25. априла 2016. на страницама америчког часописа USNI News. Тај рад се заснива на заједничком извештају М. Норденмана и Френклина Д. Крамера (A Maritime Framework for the Baltic Sea Region).

          Како се истиче у Норденмановом чланку, Руси тренутно граде моћан систем A2/AD у Калињинградској области и југоисточном делу Балтичког мора. По аналитичаревом мишљењу, временом ће ризик везан за тај систем само расти, због чега је потребна нова структура здружене ратне морнарице потпомогнута од стране америчке флоте.

          У оквиру разраде стратегије обуздавања спречавањем, стратези НАТО велики значај придају управо јачању националне територијалне одбране. Између осталог, поставља се задатак разраде планова сарадње здружених војно-поморских снага земаља региона (укључујући „непридружене“ Шведску и Финску), прављења планова заједничких војних вежби и стварања система контроле и управљања који ће се користити за заједничко деловање ратнх флота. При тиме се планира да посебна пажња буде посвећена питањима као што су извиђање и откривање циљева, противподморнички системи и тражење морских мина.

          Поред војно-поморске компоненте, повећана пажња посвећује се развоју борбених компоненти здружених ваздухопловних снага НАТО, пре свега тактичке авијације, која по могућностима постојећих носилаца нуклеарног оружја поседује оперативно-тактичку нуклеарну моћ, а такође је способна да води борбена дејства користећи обична убојна средства у оквиру стратешке офанзивне операције.

          Ради извођења операције у фази стратешког размештања могу се пребацити снаге и средства здружених ваздухопловних снага НАТО у истурене ваздухопловне базе – аеродроме источноевропских држава, балтичких земаља, као и Шведске и Финске, чија инфраструктура је у последњих 20 година значајно модернизована и усклађена са стандардима алијансе.

          Алармантна природа већине аналитичких радова о проблемима балтичке безбедности, где се Русија хистерично представља као потенцијални агресор, одличан је повод за предлоге о јачању присуства НАТО у региону. Резултат њихове реализације може бити значајно повећање војне групације Северноатлантске алијансе, што, поред милитаризације Арктика која траје, може значајно да отежа ситуацију у сфери безбедности на северу Европе и доведе до још већег раста напетости.

          Таква тенденција показује да је у питању модел класичног обуздавања, а чини се да у војно-политичком руководству САД и њихових савезника, као и у седишту алијансе, за сада још увек нема јасне представе о томе који начин обуздавања на истоку је најефикаснији у данашњим условима. Сасвим је могуће да нова алијансина политика обуздавања и одбране предвиђа реализацију свих наведених стратегија у зависности од конкретне ситуације.

          У класичном, традиционалном духу написан је недавни извештај корпорације RAND, чији стручњаци су моделирали евентуална борбена дејства у Балтичком региону.

          Наведени модели показују да су оружане снаге РФ способне да значајно ослабе и савладају отпор НАТО. Такав резултат, према процени стручњака RAND, војне формације Москве могу да постигну за 36–60 сати након почетка одговарајуће операције; за победу на копну Северноатлантској алијанси потребне су снажне копнене снаге с тешким наоружањем.

          Према закључцима извештаја, алијанса данас не располаже потребним потенцијалом за пружање отпора руској војсци у случају вођења обичних борбених дејстава.

           У светлу тих препорука, може се очекивати даље повећање присуства САД и НАТО у средњоисточном и балтичком региону, пошто, по правилу, калкулације овог Пентагоновог „труста мозгова“ у значајној мери одређују основне правце војног развоја САД.

          Сличне тенденције присутне су и у арктичком региону, где трају озбиљне војне припреме САД, Канаде и Норвешке. Повећава се војно-стратешки значај Исланда. Такође, амерички аналитичари истичу да, упркос смањењу расхода на одбрану последњих година, САД виде Данску као важну „арктичку силу“, с обзиром на њене стратешке могућности које се отварају на Гренланду и Фарским острвима.

          На реализацију класичног сценарија из периода „хладног рата“ усмерени су напори средњоисточних и балтичких земаља, које планирају да заједно наступе на варшавском самиту. Њихови лидери лобирају за идеју стварања сталних база НАТО на територији тих земаља, што би било у суштинској супротности са Темељним актомРусија – НАТО.

          Треба истаћи да се постојеће и планирано размештање војних контингената САД и НАТО на основу сталне ротације практично ни по чему не разликује од сталног присуства (што налази одраз и у професионалном војном жаргону – „persistent“ и „permanent“). Осим тога, балтичке земље покушавају да издејствују промену формата садашње мисије НАТО у балтичком ваздушном простору – прелазак са режима „патролирања“ (Air Policing mission) на режим „заштите“ (Air Defence mission), између осталог, путем значајног повећања присуства здружених ваздухопловних снага у том региону.

          На пример, таква иницијатива се промовише на страницама извештаја једног од међународних „трустова мозгова“ у Естонији (април 2016.). Такође, та тема је разматрана и током посете САД министра спољних послова Летоније Едгарса Ринкевичса у фебруару 2016. године.

          У зони посебне пажње Сједињених Држава и НАТО у последње време налази се и црноморски регион, који је изузетно важан с геополитичког аспекта како везано за Крим (од кога Запад не намерава да одустане), тако и везано за планове за дефинитивно избацивање Русије из Придњестровља и дестабилизацију ситуације на Кавказу и на руском југу (Северни Какваз, Краснодарски крај).

          Почетком 2016. године Румунија је изнела предлог стварања „Црноморске флотиле“ НАТО, у чији састав би ушли и украјински и грузијски бродови. Предлог је активно подржала Турска, која је веома забринута због претње која наводно долази из Москве.

          По мишљењу председника Руског покрета подршке флоти, Михаила Ненашева, изјаве о јачању источног крила НАТО и повећању присуства НАТО у Црном мору и источном Средоземном мору „биће подстрек за још дрскије и агресивније понашање Турске, док ће главна претња у виду међународног тероризма остати у другом плану“. Он је нагласио да ће повећање присуства Северноатлантске алијансе у Црном мору бити у супротности са конвенцијом из Монтреа, чак и ако формална ограничења буду испоштована путем појачане ротације бродова алијансе.

          Он сумња да ће присуство алијансе бити повећано путем јачања ратних морнарица црноморских земаља-чланица НАТО: „што се тиче испорука додатних бродова црноморским земљама НАТО (Бугарске, Румуније и Турске) и заобилажења конвенције из Монтреа на тај начин, то је мало вероватно, пошто балканске земље немају одговарајуће поморске стручњаке за одржавање бродова са сложеним антиракетним системима“, а Турска је веома „нестабилна“ чланица алијансе, са којом су односи специфични и могу да варирају“.

          Било како било, идеју јачања црноморског потенцијала НАТО подржава и промовише и војно руководство алијансе, које указује политичким лидерима земаља-чланица да је централни елемент „стратегије A2/AD“ коју развија Русија управо црноморски регион. У последње време се под „флотом НАТО у Црном мору“, по речима министра одбране Румуније Михнија Мотока, подразумева „платформа за поморске војне вежбе, која подразумева сталну ротацију и непрекидне маневре, тј. прилично значајно присуство савезника на тим вежбама у Црном мору“.

          Поред одобравања тих планова на варшавском самиту, треба очекивати прикључивање тој „појачаној сарадњи“ и Грузије и Украјине.

          Аутор те иницијативе је заменик генсека Северноатлантске алијансе Вершбоу, захваљујући којем је на претходном самиту Грузија добила пакет „дубље сарадње“ с алијансом. Специјални споразуми са Грузијом и Украјином (укључујући давање тим земљама специјалног статуса „придружених партнера“) могли би бити закључени по формули „28+2“, као што је већ урађено са Шведском и Финском у Балтичком мору.

          Треба истаћи да се у препорукама стручњака америчког аналитичког центра Stratfor (за који се сматра да је „CIA у сенци“) Украјина-Крим-Новоросија, као и Сирија-Ирак сматрају једном ратном позорницом, на којој је потребно вршити „интегрисано политичко маневрисање“ и јединствено војно планирање.

          При томе, у политичком смислу и везано за два наведена конфликта, Сједињеним Државама веома одговара да воде процес тако да Исламска држава у дугорочној перспективи буде противник не само САД, већ и Русије. Потпуно је јасно да је Западу важно да не дозволи јачање веза Русије са кључним државама у региону и да по могућности смањи ефекат успешног деловања Русије у Сирији.

          У алијансином приступу региону Блиског Истока и Источном Медитерану осећа се очигледан дуалитет: с једне стране, схватање ограничености сопствених ресурса, а с друге – амбиције да се „преформатирају“ државе региона у складу са такозваним „демократским стандардима“ коришћењем обојених револуција и хибридних ратова.

          Како истичу водећи руски стручњаци, такве амбиције доводе у озбиљну опасност мир и међународну безбедност не само на Блиском Истоку, већ и у глобалним размерама. Такво „прекрајање“ је чекало и Сирију, где је само одлучно деловање Русије у потпуном складу с нормама међународног права спречило потпуну дестабилизацију ситуације и распад државе.

          Коментаришући припреме за самит у Варшави, у интервјуу (у мају 2016.) француском слиту Le Monde, председник Војног комитета НАТО Петр Павел је нагласио да ће током сусрета пажња бити усмерена на разматрање метода и средстава парирања двема основним претњама. Прва и примарна „везана је за директно међудржавно такмичење са Русијом“, за коју је потребно формулисати стратегију на највишем политичком нивоу. Друга претња, по његовим речима, „потиче са југа од недржавних субјеката, од тероризма и миграције и захтева потпуно другачији приступ“. Ми смо одредили генералне оквире како да се одговори на то, али не и детаљно“.

          Како истиче Павел, радећи на стратешком плану односа са источним суседом: „у првом реду – обуздати, а ако то не успе – бранити се“.

          Треба истаћи да стратегија обуздавања и одбране на варшавском самиту може бити значајно измењена, како с аспекта варијанти њене реализације, тако и коришћених снага и средстава, које у овом тренутку чини углавном „чикашка тријада“.

          На самиту на нивоу шефова држава и влада земаља–чланица Северноатлантског савеза у Чикагу усвојена је модернизована концепција обуздавања и одбране алијансе, заснована на избалансираној комбинацији нуклеарних снага, противракетне одбране и снага опште намене, тј. на новој тријади НАТО (уместо претходне двокомпонентне структуре обуздавања, која се ослањала на нуклеарне снаге и снаге опште намене). Притом је донедавно акценат у тој концепцији био померен на везу између противракетне одбране и снага опште намене уз повећање могућности за извођење високопрецизних напада са великог растојања. Међутим, уочи самита у Варшави Пентагон ставља акценат на неопходност „бољег комбиновања и интегрисања средстава обичног и нуклеарног обуздавања у Европи“.

          Како предвиђа познати немачки аналитичар Карл-Хајнц Камп, разматрање проблема нуклеарне политике требало би да буде једна од главних тема на варшавском самиту.

          Планирано је и ширење концепције обуздавања и одбране путем њеног прилагођавања новим нетрадиционалним претњама.

          По мишљењу стручњака НАТО, кримски догађаји су показали да алијанса није у потпуности спремна да се супротстави противнику, који користи „нестандардне“ методе решавања војних задатака. То се пре свега везује за „уско“ (класично) тумачење члана 5. Вашингтонског споразума, који предвиђа колективни одговор само на оружани напад, услед чега „хибридне операције“ не потпадају под ту дефиницију.

          Због те околности руководство НАТО намерава да повећа коалиционе могућности за борбу против таквих претњи и размотри могућност ширења појмова „напад“» и „агресија“. У том контексту треба обратити посебну пажњу на то што је у складу са посебним документом усвојеном на велшком самиту сајбер-одбрана већ проглашена саставним делом колективне одбране НАТО (одлуку о примени узвратних мера предвиђених чланом 5. Вашингтонског споразума доносиће Савет НАТО у сваком конкретном случају).

          Осим тога, иста одлука фактички је већ донета и када су у питању хибридне претње. Те мере, које у суштини значе спуштање лествице после чијег достизања алијанса прелази на колективну одбрану снижење прага, после којег алијанса прелази на колективну одбрану, могу да доведу до даље дестабилизације ситуације у Европи.

          У целини гледано, размештањем додатних војних контингената у средњоисточним и блатичким земљама са непрестаном ротацијом (која се де факто ни по чему не разликује од сталног војног присуства), стварањем развијене инфраструктуре, складишне и транспортне мреже – Северноатлантска алијанса добиће могућност наглог повећања војне групације поред руских граница.

          Како је истакао главни уредник часописа „Национална одбрана“ Игор Коротченко, „Не ради се о тим батаљонима. Али, за те батаљоне ће бити направљена одговарајућа инфраструктура (складишта с оружјем за случај мобилизације, војне базе и аэродроми). Да, сада ће тамо бити 6-8 ловаца, биће четири батаљона НАТО. Међутим, за 24 сата на тој инфраструктури број војника НАТО може вишеструко да се увећа, тамо могу да се појаве нове дивизије, пукови модерних бомбардера и ловаца, војна техника, укључујући ракетна ударна средства“.

          Ваља још једном нагласити да је замајац великих војних програма усмерених на обуздавање Русије пуштен у рад у оквиру НАТО најкасније на самиту у Чикагу (мај 2012.). Све то нема никакве везе ни са Кримом, ни са украјинском кризом. Да није било тога, наши западни партнери би измислили или вештачки створили други информативни повод.

          Прављење митова је и иначе њихов адут. Зато када нам данас неке европске земље (које су се очигледно осетиле веома непријатно) говоре током сусрета експерата да би ваљало размислити о јачању мера поверења, макар на подрегионаном нивоу, дође вам да укажете следеће. Да, потребни су одговарајући инструменти. Узгред, све што је што је брижљиво усавршавано и што је доказало своју ефикасност напустио је сам Запад. Међутим, главни проблем није у недостатку таквих инструмената. Неко би просто требало да престане да се бави политичким лицемерјем, а уједно и да одустане од покушаја да пројектује на нас војну силу.

          Како је у једном интервјуу истакао Грушко, сви професионални војници одлично знају: нова реалност коју ствара војно планирање НАТО, биће узета у обзир с наше стране.

извор: fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/pocinje-samit-nato-u-varsavi-evo-kako-ga-vide-iz-moskve

Прочитај без интернета:
2 гласa