„ЗАШТО је Америка изузетна?“ Одговор на ово питање постављено у наслову свог ауторског текста – Хилари Клинтон даје већ у поднаслову: „Америка је незаменљива и изузетна због наших вредности“.

У принципу, све државе, чак и народи без државе, незаменљиви су и изузетни због својих вредности. И само народи, релативно млади, такви као што је амерички, нису свесни те једноставне истине.

Свако је у детињству био егоиста. Очигледно, то је утемељено у програму настајања новог организма. То се такође односи и на народе.

Библијски Јевреји, антички Грци и Римљани, древни Кинези, Египћани, Асирци, Персијанци, први калифи младе исламске заједнице и средњевековни хришћани – сви они преживљавали су период веровања у своју изузетност, данас својствен САД, у незаменљивост и добротворност својих вредности за човечанство. Сви су покушавали да наметну те вредности путем војне експанзије, а многи и помоћу геноцида оних који се противе.

Могло би да се констатује да је текст Клинтонове – предизборни чланак који треба помоћу сета парола да помогне Хилари у сакупљању неколико процената додатних гласова код маргиналног електората који се у свим државама поноси својом припадношћу „изузетној“ држави и народу и – да се на томе затвори тема.

Чланак Хилари не доноси ништа ново ни са литералног, ни са пропагандног ни политичког становишта (укључујући и став према међународном положају САД).Текст је у свему секундаран.

Чак је и парола о изузетности, на којој се заснива идеја о праву САД на мешање у туђе послове по читавом свету, позајмљена од Обаме.

Хегемон губи углед

Без обзира на то – њен текст треба размотрити. Прво, објавио га је кандидат за председника САД за којег је најмање половина америчких бирача спремна да дâ своје гласове. Клинтонову и даље сматрају за фаворита америчке изборне трке. Чак и ако током последњих недеља Трамп успе да победи, њено становиште у САД, ипак, има озбиљну базу подршке и то становиште се мора узимати у обзир.

Друго, тај прилично кратак чланак даје јасан и видљив одговор на питање: зашто су САД изгубиле у глобалној конфронтацији? И не само изгубиле, него моментално изгубиле (са становишта историје и имајући идеалан положај).

Још половином 90-их Вашингтон није био само светски хегемон. САД су биле неоспорни ауторитет за већину човечанства. Не само за политичаре, него и за народе. Управо на том ауторитету, поверењу и спремности да се следе амерички рецепти, заснивала се моћ САД.

То није америчко ноу-хау. Свака империја изграђивана је на ауторитету политичког система, привлачности културе и општем поверењу према политици коју води. Чим су ауторитет, поверење и привлачност нестајали – никакве армије нису могле да сачувају империју, у почетку од губитка хегемоније у њеној сфери утицаја, а затим и од распада.

Не могу се свуда распоредити армије. Локални отпор умео је да одсече поједине гарнизоне и читаве окупационе корпусе много пре наше ере. Империја је успевала да се учврсти само тамо где је локално становништво видело у законодавству империје заштиту од самовоље националне елите.

Почетком трећег миленијума САД су дефинитивно ставиле улог на силу у међународној политици. Од тог момента њихов углед закотрљао се низбрдо.

Народи више нису сматрали Вашингтон за заштиту од корумпиране локалне елите. Напротив, он је рачунао на корумпиране локалне компрадоре који су, пролазећи без казне и под америчком заштитом, губили главу и све безобзирније пљачкали.

Нема ауторитета, нема заштите империјалног законодавства, цвета отимачина санкционисана од стране намесника империје (амбасадора САД). Раније или касније појављује се отпор.

Отпор покреће нове политичаре. Неког САД успевају да убију или да свргну, неког не. За неког једноставно недостаје снаге.

Након веома кратког времена, већ пре 2008. у Вашингтону примећују да су ресурси, убрајајући и војни, пренапрегнути, а против америчке доминације све је више побуна на које треба реаговати.

Престати са агресијом

Тада на власт долази Обама са концепцијом која веома личи на садашњу Трампову концепцију. Он инсистира да САД треба да престану да воде агресивну спољну политику, да је неопходно да обуставе своје војно присуство у иностранству, будући да је оно веома скупо и не оправдава трошкове.

САД морају да се сконцентришу на успостављање стабилности свог веома расклиманог финансијско-економског система и обнављање међународног угледа. И тек после тога, након што се створи чврста „позадинска“ база и обнове ресурси могућ је повратак на идеје америчке хегемоније и промовисања америчких вредности.

Међутим, већи део Обаминог тима делио је ставове Хилари Клинтон. Та групација америчке елите сматрала је да САД не могу да се повлаче и дозволе да се доводи у питање право на светску владавину. Не негирајући постојање унутрашњих проблема, ти људи су предлагали да их реше на рачун подстицања превентивног разарања других у свету.

То је фактички био приступ номадске хорде. Ако недостаје ресурса, а потребни су – мора се неко опљачкати. Само, требало је да објекат пљачке буде не појединачни град, чак ни појединачна земља, него читав свет.

На почетку Обамине владавине, став Х. Клинтон имао је право на постојање, будући да су ресурси и могућности САД изгледали бескрајни, а организовано противљење Вашингтону није постојало на светској сцени. Постојала је нада да се може изаћи на крај са појединачним отпадницима (рачунајући Русију), а остале – смртно уплашити.

Данас је ситуација потпуно другачија. Редукована је база ресурса САД. Оне су већ препустиле Кини позицију прве економије света. Могу колико хоће да се хвале моћима своје армије, али та армија се није усудила на директну конфронтацију са веома ограниченом руском групацијом у Сирији.

Најближи сарадници из ЕУ већ припремају путеве удаљавања од Вашингтона, а остали свет (Азија, Африка и Латинска Америка) не крије мржњу и наде у дефинитиван пад јучерашњег лидера и гори од жеље за осветом због ранијих понижења.

Шта Клинтон предлаже у свом чланку

Половина текста посвећена је претераним похвалама изузетне моћи америчке армије и захтеву нацији да „подржи људе у униформи“. Затим, још један пасус непосредно о вредностима: права етничких и верских мањина, жена, LGBT и инвалида.

Ако се исцеди сва вода, онда – Клинтон предлаже да се обезбеди америчко лидерство путем принудног (на бајонетима америчке армије) наметања „позитивне дискриминације“ у корист ино-етничког (за конкретну државу) елемента (како показује европска пракса често екстремистичког), верских секташа и других одступања од норми (укључујући и сексуалне девијације).

Такав програм имао је право на постојање пре десет година. Али од тада, захваљујући Обаминој слабости, тим Х. Клинтон имао је могућности да стави експеримент изнад светске заједнице. Последица тога јесте – свима је горе, а САД – горе од свих. Сем тога, током десет година свет се променио, редуковале су се могућности Вашингтона и сада ће му чак и уз помоћ оружане силе бити тешко да потчини било кога, будући да је читавом свету познато да постоји сила спремна да се супротстави принудном распростирању америчких вредности.

У ствари, међународни програм Х. Клинтон, изложен у кратком и конфузном нацрту није – програм слабљења, ни заласка, већ колапса САД.

Америчка империја под хипотетичким руководством Хилари кренуће у свој дефинитивни слом, као што кунић иде у чељуст удава.

 

Ростислав ИШЋЕНКО

Превела Ксенија Трајковић

fakti.rs/globotpor/quo-vadis-orbi/pod-vlascu-hilari-klinton-konacno-ce-se-slomiti-imperijalna-moc-amerike

Прочитај без интернета:
4 гласa