Вилијам Монтгомери: Поделе у БиХ веће су него пре рата

Дејтонски споразум је успешно довео до краја рата, али његове бројне мане спречавају помирење и чине БиХ нефункционалном.

Веома важно достигнуће Дејтона јесте то што је довео до завршетка четворогодишњег циклуса ужасног насиља и злочина који су се свакодневно дешавали у целој БиХ – и то треба признати.

Истовремено треба да схватимо да је то био једини важан циљ Запада. Основне разлике, како су их виделе три главне етничке групе, које су, на крају крајева, и довеле до рата, остале су потпуно неразрешене. Штавише, због планских политика бруталних злочина спровођених током рата, те разлике су постале веће после рата него пре његовог почетка.Западњацима је тешко да схвате колико су дубоке ове поделе и зато нам се чини да је тешко замислити истинско помирење у овој генерацији.

Навешћу мали пример: пре рата било је 20 одсто „мешовитих” бракова између појединаца из различитих етничких група. Данас, 20 година касније, тај постотак је готово нула.

Основни проблем дејтонских преговарача јесте у чињеници да у рату није било јасног победника или губитника с којим би преговарали. У већини ратова, било грађанских, било других, постоје победници и губитници (попут нациста) који морају прихватити услове мира које им намећу победници. Будући да то није био случај у БиХ, Дејтонски споразум био је као божићно дрвце на којем висе украси постављени да задовоље све три етничке групе у својим основним убеђењима како не би дошло до опасности да касније било која од три групе буде „присиљена” да прихвата промене које сматрају неприхватљивима. Укратко речено, свака страна добила је све што јој је било потребно за подршку властитим политичким циљевима. Барем тако каже теорија.

Међутим, једини начин како би то стварно могло практично да функционише јесте у вештачкој утопији у главама наивних западњака, да се стране тог бруталног рата – попут Немачке и Француске после Другог светског рата – усагласе да је потребно помирење и сарадња зарад будућих генерација. С намером да ту стратегију додатно оснажи и да стране у БиХ започну с процесом помирења, Запад је између осталог понудио и могућност чланства у ЕУ и НАТО. Та стратегија није довела до успеха.

Други проблем с Дејтонским споразумом јесте присиљавање Бошњака и Хрвата да наставе са својим споразумом из рата којим је био формиран ентитет звани Федерација БиХ. То је велика грешка. Требало је да Хрвати добију властити ентитет. Ако то можда раније нисте приметили, Федерација не функционише, као ни већина кантона који је чине.

Оно што сада имамо јесте „Свето писмо” звано „Дејтон”, који уопште не функционише, нити ће функционисати у изгледној будућности. Али он не може бити ни промењен без сагласности све три етничке групе – а то је нешто што се неће десити. Запад је у неком тренутку, отприлике након десет година од потписивања, схватио своју грешку и променио песму из „Дејтон је свет” у „Дејтон је само привремено решење које никад није ни било планирано да траје након што истински започне процес помирења”. Високи представник је онда, како би помогао тај нови процес, започео с властитим интерпретацијама и реинтерпретацијама и самог текста Дејтонског споразума и оног што је замишљено као „Дух Дејтона”. И управо је тај корак довео до контроверзе око референдума у Републици Српској.

И шта сада? Запад и нема другу могућност него да настави да вози на аутопилоту своју двадесетогодишњу политику подршке мултиетничкој БиХ заснованој на Дејтонском договору унутар тренутних граница. Успут речено, то значи да докле год нема насиља или референдума о статусним променама, Запад неће пуно марити ако БиХ остане другоразредна, заостала и економски неразвијена земља чији најбољи, најпаметнији млади људи беже у иностранство и чији је животни стандард пре ближи афричком него европском.

Бошњачки одговор томе био би да су крвљу платили за своју визију уједињене БиХ са јаком централном влашћу и да су вољни и спремни супротставити се било каквој значајнијој претњи том концепту.

Срби вребају прилику да оду из БиХ и да добију шансу да успоставе властиту државу (од чега већ, практично, имају, барем 80 одсто, кроз Републику Српску).

Хрвати је напуштају, погледа упереног ка Хрватској, док истовремено све више постају мањина са све мањим утицајем у Федерацији.

Укратко речено, Дејтонски споразум је успешно довео до краја рата, али његове бројне мане спречавају помирење и чине БиХ нефункционалном. Таква БиХ уопште није стабилна и има знатне могућности за избијање насиља. У свему томе, губитници су обични грађани.

Једино нисам сигуран кога да прогласим победником. Можда особље Канцеларије високог представника које, и 20 година после завршетка рата, и даље сваког месеца прима позамашне плате а да истовремено буквално не ради ништа.

Аутор је последњи амерички амбасадор у СР Југославији

Роберт М. Хејден: Бошњаци желели интегрисану и снажно централизовану БиХ, Срби и Хрвати били против

Поводом текста: „Поделе у БиХ веће су него пре рата”, од 12. августа

Бивши амерички амбасадор Вилијам Монтгомери је у праву када каже да Босна не функционише по Дејтонском споразуму, али апсолутно греши када каже да „бројне мане Дејтонског споразума спречавају помирење и чине БиХ нефункционалном”. Грешка је у тврдњи да је основни проблем дејтонских преговарача то што није било јасног победника или губитника. Напротив: основни проблем је у томе што су покушавали да направе структуру за државу коју је одбила половина грађана. А ако није било очигледног победника, свакако је постојао очигледан губитник: Бошњаци. Они су желели интегрисану, снажно централизовану БиХ, очекујући да ће у њој моћи да доминирају. Нису је добили.

Велика већина босанских Срба и херцеговачких Хрвата никада није била вољна да се стави под контролу централне босанске владе, плашећи се – с добрим разлогом – да би тиме прихватили доминацију Бошњака и били сведени на статус трајно потчињене мањине.  И мада у Дејтону нису добили независност, избегли су да њима управља Сарајево, чиме су сигурно били ближи победи него Бошњаци.

Српско и хрватско одбацивање Босне Американцима није било непознато 1995. године. Бивши амерички амбасадор Ворен Цимерман је 1992. изгледа искрено веровао да су САД могле да спрече рат признајући Босну као независну државу и стављајући Србе и Хрвате пред свршен чин, како је рекао за „Њујорк тајмс“ годину дана касније. Босна је, дакле, призната као самостална држава не зато што су њени народи то желели, него зато што су САД мислиле да се држава може наметнути народу који је одбацује. Али, као што је сам Цимерман признао у поменутом интервјуу, „испоставило се да су погрешили“. Када је Алија Изетбеговић повукао свој потпис са Лисабонског споразума почетком 1992, након консултација са Цимерманом, преговори су пропали и рат је био неизбежан: онај ко о подели не може да преговара, за њу ће се борити.

До средине 1995. било је јасно да јединствена босанска држава није могућа јер је ни Срби ни Хрвати неће. Иако су САД разматрале могућност да Хрвати и Муслимани у септембру заузму Бањалуку, били су свесни да би то довело до још једног масовног егзодуса српског становништва, сличног „Олуји” месец дана раније, што би дестабилизовало регион. Зато је задатак Дејтона био да створи фикцију јединствене државе, која би смирила Бошњаке, а да истовремено нема никакву моћ управљања. Федерација БиХ је формирана у марту 1994, на сличним принципима, као фиктивна творевина која заправо неће имати овлашћење да влада било где, јер су Хрвати једино то били спремни да прихвате.

Проблем је сада у томе што практично нема доказа да су Хрвати и Срби још увек спремни да буду део Босне у којој доминирају Бошњаци. А као што је господин Монтгомери сигурно приметио, доминантна бошњачка политичка елита је јасно ставила до знања да јој је намера да доминира, ако Сарајево икада буде добило стварну власт.

Супротно ономе што тврди господин Монтгомери, преговарачи у Дејтону су морали да се носе са очигледним губитником – Бошњацима. САД и савезници нису могли да наметну Србима и Хрватима праву босанску државу, нити да ризикују да подрже присилно избацивање Срба из Босне, што су одобрили у Хрватској. Дејтонски споразум је у суштини направио од Босне холограм – видљиву творевину, али без стварне суштине, јер није имала моћ управљања.

Различити покушаји да се босанској влади обезбеди стварна власт у земљи наилазили су на велики отпор, а обустављени су када је постало јасно да се не могу спровести без наметања полицијске државе. Другим речима, БиХ не може да буде Француска, с једном централном владом, а да се не створе ситуације сличне Кашмиру, Северној Ирској, или Западној обали.

Ове поделе, међутим, нису последица Дејтонског споразума. Напротив, Дејтонски споразум одражава одвојене национализме, који су му претходили и који ће трајати чак и ако Дејтон изненада замени нека наводно сјајна уставна структура.

Али, ако БиХ не може да буде као Француска, а не треба да буде као Кашмир или Северна Ирска, зашто модел не буде Белгија? Уосталом, Фламанци и Валонци се воле нимало више него Срби, Хрвати и Бошњаци. Кад би Запад престао да говори о измени Дејтона и почео да ради с владама које имају и власт и изборни легитимитет, можда бисмо били сведоци, ако не помирења, а онда бар прихватања реалности да су заправо, како Монтгомери тачно каже, поделе које су довеле до рата чак и веће него што су биле 1991. Дакле, ако Босна не може да буде Швајцарска, зашто не би била као Белгија?

Аутор је професор антропологије, права и међународне политике на Универзитету у Питсбургу, аутор „Скице за подељену кућу: уставна логика југословенских сукоба” (2003)

www.nspm.rs/hronika/politika-polemika-vilijama-montrgomerija-i-roberta-m.-hejdena-o-bih-i-dejtonskom-sporazumu.html

Прочитај без интернета:
1 глас