БЕОГРАД- Случај словачког бизнисмена Петра Карамаша, кога је Џејмс Бушар, власник и генерални директор „Есмарка“, прозвао због саботаже око преузимања „Железаре Смедерево“, отворио је питање економске шпијунаже и шта би у земљи са неразвијеном привредом, као што је наша, могло уопште да буде интересантно разним шпијунима.

Према Бушаровим речима, Карамаш им се придружио као инвеститор и агент, што му је послужило да дође до поверљивих података о „Есмарковој“ стратегији за Железару и да ради на штету њихових напора да успешно окончају преговоре. Циљ је био да сачува интересе своје компаније, која је снабдевала Железару рудом нижег квалитета.

Економска шпијунажа цвета у Србији још од укидања санкција и смене Милошевића са власти, слажу се саговорници „Новости“. Она је нарочито била ефикасна за време власти ДОС-а, када је почела масовнија приватизација државних и друштвених предузећа, али и разарање српских банака, наглашава економиста Млађен Ковачевић.

– После распада Југославије, у Србији је остало 12 огромних компанија, као што су „Генекс“, „Конграп“, „Енергопројект“, „Партизански пут“… Само њихова вредност премашивала је осам милијарди евра, а гашењем је отворен пут за наше економско ропство. Тај посао припремили су управо економски шпијуни – објашњава Дарко Трифуновић, са Факултета за безбедност.

Циљ разних странаца и мешетара који су крстарили, па и данас крстаре Србијом, јесте не само да добију благовремено податке о тендерима, конкурентима, правој вредности онога што купују и квалитету менаџмента и запослених, већ и да „погурају“ одређене купце, нађу начин да „минирају“ конкуренте, отворе простор да се купљени гиганти уруше и пропадну. Јер, то им је много јефтиније него да се рву са конкуренцијом.

– Осим странаца, и припадници нашег новог политичког и економског естаблишмента, који су од бољшевика одједном постали заклети капиталисти, и који су лако долазили до информација, куповали су урушена предузећа за багателу преко офшор компанија. Тако су долазили до милионски вредних некретнина или залиха робе – наставља Трифуновић.

Сва оружја у тој бици била су дозвољена да би се дошло до праве информације – од фотокопирања и крађе документације, преко извлачења драгоцених података уз помоћ професионалних проститутки, на добро организованим баханалијама, до политичког притиска. Ценовници су били растегљиви и у зависности од „тежине“ података о фирми која се приватизовала ишли су од стотинак евра, па навише.

Промишљено су срушени домаћи банкарски систем и СДК, и излобирани су пожељни закони, истиче проф. Ковачевић. Колико је овај колач био пожељан, најбоље говоре процене да су банке лане овде располагале са 27,5 милијарди евра.

– Мислим да се знало да ће нам Париски клуб отписати део дугова и да се сачекало само неки месец, четири домаће банке не би морале да буду затворене. Да ли то онда значи да се одлука Париског клуба намерно није чекала? Било је више признања да су банке затворене по диктату из иностранства, што значи да је економска шпијунажа добро одрадила посао – каже Ковачевић.

Он додаје да су на овом пољу данас посебно ажурни разноразни проценитељи и посредници, махом страни, који, прво, добијају драгоцене информације приликом процена, друго, имају могућност да, за извесну надокнаду, наместе цену у корист онога ко више плати. А то је, по правилу, купац.

– Разни фондови и посредници узели су десетине милиона евра. У економији морал не постоји. Уз финансијску стимулацију сви могу да буду пристрасни, а задатак економских шпијуна је, између осталог, да виде колика је чија цена. Осим тога, код конкретних тендера, драгоцена је и информација не само о предузећу или некретнини која се нуди, већ и о конкуренцији – колико је озбиљна. То показује с каквом онда ценом треба стартовати, нижом или вишом.

Добро се плаћају и информације о будућим пројектима и урбанистичким плановима, где ће шта да се гради и које локације треба куповати.

Бивши директор Агенције за приватизацију подсећа да странци данас контролишу све преко својих ревизорских и консултантских кућа, преко банака (80 одсто банкарског система чине странци), преко трговачких мрежа и њихових добављача, преко „Гугла“ и „Фејсбука“, о чему су сведочили Сноуден и Викиликс.

– Странци седе у свим институцијама, и то не само код нас. Дати грантови омогућавају им да седе у агенцијама, седе у министарствима, њихови експерти су у правосуђу, органима гоњења… Наравно, до података не долазе лако, на пример, Шпанци, али за Американце нема тајни – додаје Павловић.

Да би спречио трговину папирима у почетној фази приватизације, он је, каже, као директор Агенције морао строго да контролише да ниједан документ не изађе из куће мимо његовог знања, забранио је запосленима да раде пре 9 и после 17 сати, забранио да људи споља слободно шетају по згради, увео је сектор који ће контролисати како Агенција уобичајено поступа, а у којим специфичним случајевима директор даје одобрење да се направи преседан…

– Увели смо озбиљну контролу ревизора, једног смо избацили из посла, за другог смо били на ивици да му уведемо санкције у сарадњи – констатује Павловић.

Штета на годишњем нивоу

После 2000. године из Србије је изнето на десетине милијарди долара, а процене Мајкла Хадсона, уредника у Међународном конзорцијуму за истраживачко новинарство, биле су да је у периоду 2000-2011, углавном преко офшор компанија, „испумпана“ 51 милијарда долара.

Студија Светске банке је још 2003. показала да су добитници прве фазе транзиције искључиво тајкуни и инсајдери у државним компанијама.

Штета од свих могућих облика економског криминала, којима је шпијунажа често ишла у прилог, процењивана је на годишњем нивоу у првој деценији новог миленијума на 374 милиона евра.

Извор: Вечерње новости

www.pravda.rs/2015/03/08/poslovne-tajne-srpskih-firmi-prodavane-za-100-evra/

0 гласовa