У праву су и златни Андрија Прлаиновић и златни Давор Штефанек, јер су говорили о различитим стварима. Истина је једна, да је Србија уложила у врхунски спорт, али не и у базу која се ствара у клубовима, почев од школског узраста. Ко има дете у школи то добро зна. А без добре базе нема врхунских резултата на дуге стазе.

Остатак олимпијске експедиције Србије још није ни напустио Рио де Жанеиро, у коме је Србија била далеко успешнија него у Лондону, а изјава златног ватерполисте Андрије Прлаиновића, иако није рекао ништа ново на шта већ није указивао, узбуркала је духове. И сам је био свестан да ће његове речи многима покварити радост због освојеног олимпијског злата, којим су чудесни ватерполисти заокружили причу, освојивши све што може да се освоји на овој планети. Зато је и поручио медијима да у тренутку славља није време да се прича о проблемима и да новинари, који су позвани да се тиме баве, о томе почну да пишу прексутра.

Дух је, наравно, изашао из боце и није могао да чека.

„Ових осам или девет медаља овде (на ОИ у Рију) нису резултат програмског улагања у спорт, нису производ системског улагања. Знамо да у Србији практично више нема професионалних ватерполо клубова, сви су пред стечајем“, рекао је Прлаиновић после победе у финалу и изразио уверење да ће се то убудуће поправити. Они су, како рече, са своје стране урадили шта су могли.

Златни ватерполисти Србије

Очекивано, прво реаговање стигло је брзо. Неочекивано је можда било што је дошло од спортисте, такође златног, Давора Штефанека, који је на управо завршеним Олимпијским играма после неколико сушних дана „повукао ногу“ и утро пут осталим освајачима медаља.

„Није тачно да у нашој земљи нема системског финансирања спорта. Резултат који сам ја направио и које праве моје колеге из репрезентације је уз изузетну помоћ и подршку наше државе преко ресорног Министарства за спорт и омладину као и Олимпијског комитета… Више од 200 дана припрема годишње уз све стипендије и друго што нам припада као врхунским спортистима обезбеђено је од стране наше државе…“, рекао је Штефанек, истакавши да су захваљујући томе равноправни такмаци противницима из Европе.

Изјаве су само наизглед супротстављене. У праву су и златни Андрија Прлаиновић и златни Давор Штефанек, јер су говорили о различитим стварима. Прлаиновић о клубовима као бази, а Штефанек о подршци припремама врхунских спортиста.

Давор Штефанек
А без добре базе нема врхунских резултата на дуге стазе.

О томе је говорио и наш најтрофејнији ватерполо селектор Дејан Савић пре годину дана, уочи одласка на Светско првенство у Казањ.

„Успеси репрезентације могу да буду лажна слика с обзиром на стање у клубовима. Партизан, који је институција светског ватерпола, Звезда, која је 2013. постала првак Европе, Раднички, који је исте године освојио Куп ЛЕН, на ивици су егзистенције. Плашим се да се овим убија будућност ватерпола, базе из којих треба да се рађају млади играчи који ће сутра бранити боје Србије“, рекао је тада Савић. Он није спорио да држава помаже и да је све што је обећала и испунила.

„Дугујемо јој сву захвалност, али ако се гледа развој ватерполо спорта кроз клубове ту треба да постоји један апел да се помогне. То није питање само ватерпола него и осталих спортова“, упозорио је наш најуспешнији спортски селектор.

Он је указао на искуство Мађара, који су тај проблем решили категоризацијом. Узели су пет спортова од националног значаја где су буквално финансирани од државе и потпомогнути јаким спонзорима којима су улагања исплатива на начин да им се одбија од крајњих такса и пореза. „Сигурно да и наша држава по мађарском моделу може да одреди седам спортова“, сматра Савић.

Не треба сметнути с ума ни искуство Велике Британије која је на играма у Рију, била друга по броју освојених медаља. Укупно 66, од чега 27 златних.

Британија је у Барселони 1992. и Атланти 1996. освојила укупно шест злата, док је на пример Немачка у том периоду узела 53 златне медаље. О значају те чињенице, о томе колико успех у спорту значи за промоцију једне државе, сведочи темељна расправа о дебаклу Британије, о чему је расправљао и њен парламент.

У наредним годинама уследило је озбиљно улагање у базични спорт, што ју је приближило врху и са 28 односно 30 медаља, заузела је 10. позицију и у Сиднеју 2000. и у Атини 2004.

Олимпијске игре у Пекингу 2008. биле су преломне за британски спорт, не само зато што се нација са 47 освојених медаља, од чега је 19 било златних, вратила у врх и заузела четврто место. У причу су увели систем. Као домаћини наредних игара у Лондону, одлучили су да уведу ред у финансирање некомерцијалних спортова, и то су осам година касније, у јеку других Игара, од почетка пројекта апсолутно успели.

После Пекинга осмишљен је, прихваћен и спроведен у дело систем финансирања некомерцијалног спорта од средстава која се у државну касу слију од клађења и игара на срећу. Одређен проценат прихода од овог новца „чисти“ се стварањем услова за тренинг и конкретним финансирањем не само потенцијалних олимпијских шампиона и оних који то јесу, већ огромне базе спортиста из најразличитијих дисциплина, за које су стручњаци проценили да би једног дана, а циклус планирања траје осам година, могао да буде завршен пењањем на подијум на Светском првенству или Олимпијским играма.

Дакле, модалитети постоје. Треба наћи прави, прилагођен нашој ситуацији и потенцијалима. Искористити искуства других. Није довољно рећи да Министарство за спорт и омладину не може да финансира клубове већ искључиво финансира савез и да је сваки динар који је опредељен за ватерполо дат у складу са законом и да је реч о довољним и великим средствима. Тако је јула прошле године говорио министар Вања Удовичић. Почетком ове године је указао и на жељу да се прошири база, да се омогући свима да се баве спортом.

И док је евидентно да се у врхунски спорт у последње време улаже, истина је да је улагање изостало у базу која се ствара у клубовима, и ону најширу, почев од школског узраста. Ко има дете у школи то добро зна. Онај ко се школовао у оној Југославији зна да су од непроцењивог значаја биле све школске секције, па и спортске, којима су се професори, у оквиру редовног посла, бавили крајње озбиљно. Из сопственог примера знам да је женска одбојкашка репрезентација моје основне школе практично била део подмлатка „Радничког“, који је три године касније био шампион велике Југославије.

Данас нашу децу водимо сваке године после систематског код физијатра не би ли вежбама исправила криву кичму, а искривила равне табане. А физијатри кажу да тога не би било да у школама постоји час физичког. Има га само на папиру. О бази за неки будући врхунски спорт смешно је и говорити.

Када је моја ћерка пошла у први разред основне школе, држава, односно Факултет за физичку културу, у Београду је први пут кренула у акцију од учионице до учионице не би ли снимила стање здравља наше будућности. Резултат није био нимало похвалан. Ипак, акција у којој је одабрано 3.000 деце, како су их због показаног назвали „вундеркинди за спорт“, улила је наду. На томе је и остало. Моја ћерка је ове године уписала факултет. У међувремену у својој гимназији са добром салом за физичко једном недељно је морала да иде под неки балон да би одрадила час. Вероватно су, као и у основној школи, термине закупљивали клубови којима је од свега био најважнији број полазника, без искрене жеље да онима који за то нису то и саопште.

Ивана Шпановић
Све се свело на то — ко има пара тај ће и да тренира, а ту базе нема. Као ни пара за пристојно функционисање клубова јер модалитет за то није пронађен пошто о томе нико од позваних не говори као о приоритету.

А без добре базе нема врхунских резултата на дуге стазе. После свега изговореног, још би најгоре било да се исполитизују изјаве спортиста овенчаних медаљама у Рију. Бронзана Ивана Шпановић је, изгледа, већ зажалила због „обичне“ изјаве на „обично“ питање о условима у којима се припремала. Затражила је од новинара да је не доводе у спрегу са политиком јер је само спортиста.

извор: rs.sputniknews.com/analize/20160822/1107852708/sport-podrska-drzava.html

3 гласa