Аутори: Саркис ЦАТУРЈАН, Леонид НЕРСИСЈАН

СПОРАЗУМ о иранском нуклеарном програму још увек није успео да измени однос снага на Блиском истоку, а у муслиманском свету су почели неповратни процеси.

Израел се припрема на најгоре, поново разматра опцију превентивног напада на Исламску републику. Премијер Бењамин Нетањаху обећава да ће државу штитити свим расположивим средствима. Он не намерава да се придржава услова из Бечког споразума „јер Иран и даље покушава да уништи јеврејску државу“, цитира овог политичара Daily Signal који излази под покровитељством америчких неоконзервативаца из Heritage Foundation.

Ако за тренутак одлажимо на страну реторику, видећемо да ситуација иде у корист Тел Авива који је обећао да ће 2017. изградити гасовод из области „Левиатан“ ка западној Турској. Техеран је кренуо у офанзиву. Његов министар иностраних послова, Џавад Зариф, позвао је Израелце да следе пример Ирана и одустану од свог нуклеарног арсенала.

„Иран је по питању очувања режима неширења нуклеарног оружја на Блиском Истоку увек поступао доследно. Упркос подршци овој иницијативи од стране неких наших пријатеља из арапских земља, Израел наставља да развија нуклеарну технологију“, – написао је Зариф у чланку за британски Guardian.

Потпредседник Heritage Foundation за програме безбедности и спољне политике, Џејмс Карафано, подржава Нетањахуа, оправдавајући логику превентивног удара паролама са иранских улица на којима се скандира – „Смрт Израелу“, „Свет без Америке!“. Као пример, Карафано прави сумњиве историјске аналогије, поредећи иранско руководство са Хитлером „који је обелоданио своје планове за светску доминацију још 1925. године“.

„Израел се не може супротствнити Ирану у условима регионалне изолације. Хамас угрожава безбедност јеврејске државе из Газе, и шиитски Хезболах – из Либана. Што се тиче хаоса на Синајском полуострву, он је у стању да дестабилизује Египат и Јордан, чему доприносе милитанати Исламске државе, – рекао је Карафано на страницама Daily Signal-а.

САД покушавају да охладе страсти у арапским земљама које се припремају за сукоб са Техераном. У ту сврху, државни секретар Џон Кери је кренуо на блискоисточну турнеју, која ће се завршити 8. августа посетом монархијама у Персијском заливу.

Кери је стигао у Египат 1. августа, где је разматрао могућност „стратешког дијалога“ са својим колегом Самехом Шукријем. Посета има везе и са суспензијом (у марту прошле године) годишње војне помоћи Каиру од 1,3 милијарде долара. Званични извештај Стејт департмента се ограничава на уопштене фразе: „Стране су разговарале о политичкој ситуацији у региону, као и о стању људских права, што је важан део редовног дијалога између Вашингтона и Каира“.

Американци не могу да се држе по страни, нарочито после 30-ог јула када је Саудијски престолонаследник Мухамед бин Салман посетио Каиро, где је потписао са египатским председником Абдел Фатахом ал-Сисијем пакт о јачању војне и економске сарадње између две земље.

Немачки Algemeiner је већ назначио антииранску оријентацију овог документа, а египатске владине новине Al-Ahram објавиле су његове детаље: „Земље стављају акценат на развој војне сарадње, укључујући стварање заједничких оружаних снага. „Каирска декларација“ предвиђа такође инвестиције у електроенергетику и транспорт“.

Није искључено да је Бела кућа одлучила да придобије подршку арапске републике у тренутку када је Турска ступила на пут војне конфронтације са Курдима и Исламском државом. Иронично, Америка у муслиманском свету нема савезника који не би ратовао на територији суседне државе.

Борбене акције предузете од стране Турске против ирачких и сиријских Курда, угрожавају позицију Техерана на европском правцу. Доказ за то је саботажа гасовода „Иран-Турска“ у источној провинцији Агри 27. јула; диверзија се догодила унутар турске територије, 15 километара од границе са Исламском републиком, пренео је Ројтерс позивајући се на министра енергетике Танера Јилдиза.

У питању су велике испоруке „плавог горива“ – 10 милијарди кубних метара гаса годишње. За Анкару је природни гас од стратешког значаја: уз помоћ ове сировине привреда задовољава око 50% потреба за електричном енергијом. Иран је за Турску – снабдевач број два после Русије. Укупан износ испоруке у земљи је 40 милијарди кубних метара годишње.

Сумња је одмах пала на Радничку партију Курдистана, која је још 1990. више пута рушила цевовод. За пројекат Трансанадолског гасовода (TANAP) такође су наступила тешка времена.

Лондон и Баку су постали таоци војних сукоба између Анкаре и Курда. Велика Британија и Азербејџан не могу више остати изнад сукоба, а превентивна дипломатија је ствар прошлости: бомбардовање северног Ирака и северне Сирије – представља casus belli за локалне и турске Курде. Иран је нервозан.

Начелник Генералштаба Ирана, генерал-мајор Хасан Фирузабади упозорава Анкару, критикује нападе на Курде, који су, према његовим речима, претходно спречили напредовање Исламске државе ка турској граници.

„Владе Турске, Саудијске Арабије и Катара не треба да рачунају на савез са Исламском државом. Терористи желе да доминирају целим исламским светом. Дакле, Анкара, Ријад и Доха нису изузетак“,- цитирао је генарала либански сателитски телевизијски канал Al-Manar, близак шиитском Хезболаху.

Са тактичке тачке гледишта, курдски проблем за Техеран има чак и већи значај него за Анкару. Тим пре јер је за време Другог светског рата на територији даншњег Ирана функционисала курдска државност – Република Махабад, срушена у децембру 1946. године, после повлачења Совјетске Армије.

У Ирану живи више од 10 милиона Курда, који су компактно насељени на граници са Ираком и Турском, што у негативном сценарију развоја догађаја може блокирати инфраструктуру за транспорт гаса, која повезује економије две земље. Тешко да ће Курди заборавити Иран: у својој биографији на енглеском и француском језику председник Ирачког Курдистана Масуд Барзани, као место рођења наводи не Иран, већ Републику Махабад. Историја се често повинује симболима.

Вратимо се сада питањима одбране.

Нуклеарни споразум са Ираном, између осталог, отвара нове могућности за светске произвођаче авиона. Као резултат санкција и дугогодишње америчке забране испоруке авиона и њихових резервних делова, иранска флота је веома застарела – већина авиона је стара преко 25 година. Авиохаварије и авиокатастрофе због тога у последњих неколико година нису биле реткост. Сада, Техеран намерава да радикално обнови своју флоту куповином 400 авиона у наредних десетак година, за шта ће издвојити, према неким проценама, 20 милијарди долара.

У вези са отварањем овог новог великог тржишта, поставља се питање: шта могу очекивати руски авиопроизвођачи? Треба рећи, да су се гласине и изјаве о продаји Ирану одређеног броја краткомагистралних авиона Sukhoi Superjet-100 (SSJ-100) појавиле малтене одмах. На пример, руски министар саобраћаја Максим Соколов 15. јула је рекао да две стране воде преговаре о продаји SSJ-100. Међутим са иранске стране стижу контрадикторне изјаве: секретар асоцијације националних авиокомпанија Магсуд Асади је изјавио да Иран неће куповати руске авионе, због неколико падова авиона „Тупољев“.

Међутим, буквално сутрадан шеф иранске цивилне авијације Мухамад Хада Карми је изразио наду да ће Иран ојачати ваздушну флоту и апаратима руске производње. Истовремено се воде преговари са два највећа играча у производњи цивилних авиона на свету – Boeing-ом и Airbus-ом.

Борба за иранско тржиште је већ почела. Користе се сва средства: дезинформације, такмичење у висини провизија и друге закулисне „радње“.

Шта Русија може понудити Ирану? Нажалост, врло мало, тачније само један модел – управо Sukhoi Superjet-100, једини од нуле развијени цивилни авион у савременој Русији. Учешће увозних компоненти у авиону је око 50%. Карактеристике авиона су прилично добре, али репутацију је донекле уништила авиокатастрофа, које се догодила током демонстрационог лета изнад Индонезије.

Авион је ударио у планину због грешаке посаде и нетачног навођења радара са аеродрома. Ипак, 2014. године испоручене су 34 такве машине, што је за домаћу постсовјетску цивилну авиоиндустрију огромна цифра. Већ је наручено још око 130 авиона тог типа. Да би био исплатив, „Сухој“ мора да производи 60 авиона годишње. Стога су је уговор са Ираном „под морање“ – јер би то практично удвостручило производњу.

Перспективни пројекат средњемагисралног МС-21 сувише је далеко од реализације, да би се озбиљно разговарало о иностраним уговорима за овај авион (рок почетка серијске производње је 2020. година). И то је отприлике све – осим једног средњемагистралног Ту-204, који се производи 1-2 годишње у застарелим објектима.

Упркос проблемима техничке природе, Русија може да покрене ствари, а цивилна авијација да отвори пут за будуће испоруке војне опреме. Дошло је време наоружавања.

Иран ризикује отварање нове линије фронта (унутар земље), који тихо ствара Турска, наносећи ударе по ирачким и сиријским Курдима. Овоме треба додати и изнуђени савез између Израела и Арапа – Саудијске Арабије и Египта. Табла је постављена, фигуре распоређене. Завршна фаза „арапског пролећа“ куца на врата.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/protiv-koga-pocinje-da-se-forsirano-naoruzava-iran

Прочитај без интернета:
0 гласовa