Дипломирани је правник. Супруга му је медицинска сестра. Имају двогодишњег сина за кога нема места у вртићу. Подстанари су, без сталног запослења. Примања су им мала и нередовна. Лепо је, каже, чути уверавања председника Владе како чини надљудске напоре да повећа пензије драгим прабабама, које ипак имају неки сигуран приход, али чиме млади да располажу. С уговором о раду на одређено време, лежу и устају са стрепњом да ће остати без тога. Размишљају и о одласку на север Норвешке. Спремни су да раде шта год им се понуди, али да то не буде на три месеца.

Исповест овог правника из Београда, нажалост, није усамљен случај. Колико је таквих не само у Београду, већ и у унутрашњости, нарочито у мањим местима која су некада живела од индустрије које више нема – нико не зна.

Из Владе поручују да предузимају све како би створили извеснију будућност младима. Тврде да започете реформе већ дају резултате. Недавно је, баш на годишњицу ступања на снагу новог Закона о раду, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин изјавио да је његовом применом број запослених повећан за 6,5 одсто.

Да број запослених расте, иако мање од жеље и потреба, а да незапосленост опада, надлежни потврђују подацима званичне статистике. Пре годину дана у земљи је било 1.623.317 запослених. Данас их је 1.734.585. Вулин је рекао да је задовољан тим повећањем и да је оно очигледан ефекат примене Закона о раду. Министар је казао и да је, захваљујући новим законским овлашћењима инспекције рада, запослено нових 6.478 радника на основу решења инспекције, као и да је „скоро потпуно искорењено” запошљавање на основу уговора о стручном усавршавању, где нису плаћани доприноси.

Онај млади човек с почетка приче, с дипломом београдског Правног факултета, како нам рече, двадесет месеци је радио у „државној служби” – на такозваним повременим и привременим пословима. Отишао је као вишак. Скоро ће пуна година како га изнајмљује „на лизинг”, као обичног радника, фирма из „реалног сектора” у страном власништву. Његова жена, после пет година рада у државној болници на одређено време, и даље прижељкује решење „за стално”.

Али, министар Вулин саопштава да, ипак, ствари у области запошљавања иду набоље. „Законом о раду у Србији су први пут уведена јасна правила о томе како се заснива радни однос и како се губи радно место”. У првој години примене Закона о раду, додао је, није било масовних отпуштања нити смањивања броја запослених на неодређено време. Додуше, „Законом није регулисан рад на лизинг, као и рад агенција које изнајмљују радну снагу”, објашњава министар, али је најавио да би до краја године требало да буде донет закон о заштити наших радника који се упућују на рад у иностранство.

Иначе, при Министарству за рад постоји радна група која се бави истраживањем ефеката примене Закона о раду и која би требало да предложи шта евентуално у том пропису треба мењати како би учинак био још бољи.

Према подацима Националне службе запошљавања, од почетка јануара до краја јула 2015. године посао је добило 139.402 људи с њене евиденције, што је за 14,5 одсто више него у истом периоду претходне године. У јулу се запослило 21.592 лица. Посао се најчешће добија на одређено време – у чак 57,9 одсто случајева. На неодређено време посао је добило 21,1, а ван радног односа 21 одсто људи.

Од почетка године смањио се и број незапослених. Према саопштењу НСЗ, у јулу је регистровано 739.073 лица која траже посао. У односу на јул 2014. број незапослених мањи је за 3,9 процената.

Пад незапослености забележила је и Анкета о радној снази Републичког завода за статистику за први квартал 2015. године. У првом тромесечју стопа незапослености становништва узраста од 15 и више година била је 19,2 одсто, што је за 1,6 процентних поена мање у односу на први квартал 2014. године.

Економисти, међутим, сумњају да у Србији после 2012. расте запосленост, а опада незапосленост.

Милојко Арсић, професор београдског Економског факултета и уредник „Кварталног монитора”, више пута је указивао да статистички подаци о кретањима на тржишту рада нису у складу са осталим макроекономским кретањима. Арсић прихвата да од краја 2012. стопа незапослености опада, рад на црно расте, мада порески подаци убедљиво указују на смањење сиве економије.

– Кад се посматра кретање у последње две године, одударање података од општих макроекономских трендова знатно је веће – каже Арсић. – Од априла 2012. стопа незапослености смањена је за трећину, за око 240.000, број запослених повећан је за исто толико или 11,5 одсто, а у истом периоду БДП и потрошња грађана стагнирају.

Где се изгубио допринос тих новозапослених? Одговора за сада нема.

Због тога су за Арсића подаци о кретању на тржишту рада доста сумњиви и препоручује да статистика још једном провери податке о кретањима на тржишту рада од 2008. до данас.

У Србији се, очигледно, дешава исто оно с чим се суочава и Европа. И тамо уз стагнацију БДП, умерено расте запосленост. Овај парадокс може се донекле објаснити запошљавањем на краћи рок уз доста ниске наднице, које ни у маси не могу да покрену привреду и потрошњу.

www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Raste-zaposlenost-a-posla-nema.sr.html

0 гласовa