Поводом давно започетог судског поступка за рехабилитацију Драже Михаиловића треба још једном подсетити да историографске истине нису исто што и правосудне истине

Дра­жа Ми­ха­и­ло­вић с аме­рич­ким пи­ло­ти­ма на аеро­дро­му у Пра­ња­ни­ма 1944. го­ди­не

Средином протекле недеље најављена је могућност да Виши суд у Београду на завршном рочишту у петак, 27. фебруара, донесе одлуку о захтеву за рехабилитацију Драгољуба Драже Михаиловића. Брзо раширена вест, уз неизбежну чаршијску надоградњу, уздигнута је чак у ранг нечијег, не зна се чијег, обећања.

Уместо да одлука буде донета, из процедуралних разлога на које се позвао суд, процес започет 2006. поново је одложен, на неки начин је чак враћен на почетак, што призива у сећање речи Џонатана Свифта да су „обећање и кора од пите направљени да се преломе”.

Већ скоро десетогодишњи процес и оно што се догодило у петак, укључујући пратеће коментаре у медијима и на друштвеним мрежама, ипак ствари чине јаснијим. Ако ништа друго, ма каква била судска одлука, она ће поделити јавност у Србији, отприлике као кад се пресече јабука.

Не мора на пола, али је јасно да ће бити задовољних и презадовољних, незадовољних и још незадовољнијих. Биће и збуњених, пошто није једноставно разабрати шта се пресудом у ствари хоће; и зашто овај процес у готово правилним временским таласима постаје важнији од других, много тежих питања која нам свакидашњица ставља на плећа.

Неки будући талентовани истраживач свакако ће докучити замршене, густо преплетене нити политике и судовања у Србији на крају прошлог и на почетку овог века, из тог угла ће дубље осветлити и судски поступак покренут захтевом за рехабилитацију Драже Михаиловића.

За и против: испред Палате правде протеклог петка окупили су се присталице и противници судске рехабилитације Драже Михајловића Фото Танјуг 

Ипак је и нама хроничарима понешто јасно већ данас – није реч само о „правном превладавању прошлости” и о правном „суочавању с прошлошћу”, већ и о томе да се истина у овој ствари налази између чекића суда и наковња политике, не само локалне него и оне која се обликује у различитим центрима моћи, од оних регионалних до оних глобалних.

Управо из тог разлога треба подсетити да историографске истине нису исто што и правосудне истине.

Пресуде донете у судским процесима остају залеђене у конкретном времену, од чијих силних ограничења зависе. У ред важних ограничења долази ембарго који власт ставља на документе и архивску грађу која је из ових или оних разлога означена одређеним степеном тајности. Док трају судски поступци ти документи су углавном недоступни и правосудним органима, а када је правни оквир аљкаво уређен тешкоће су још веће.  Дискреционо право на поступање с таквом грађом прелива се у неку врсту самовоље.

Законска решења која су у Србији имала да допринесу ,,суочавању с прошлошћу”, примерице Закон о рехабилитацији из 2006, у ствари су доприносила да Србија истрајава као држава ,,правно непревладане прошлости”. Стручњаци су својевремено износили оцене да је тај кратки закон, формулисан у само девет чланова, унео много правне несигурности, зато што је неодређен и недоречен, с неразумним решењима и противуставним одредбама. Једном речју, закон је илустровао груб немар, аљкавост законодавца, што значи да је имао извориште и у самоуверености политичке моћи.

Када је коначно донет нови Закон о рехабилитацији 2011. године о њему су изречене повољније оцене, али ни нова норма није, нити је могла да укине начелна ограничења која судске пресуде у историјским питањима чине увелико мањкавим.

Суд наиме не може да замени напоре историографа и истраживача који кроз генерације испитују замршене токове прошлости. Истиниту слику они граде другачије него што то чини суд. Преиспитујући ранија сазнања и закључке, истраживачи се суочавају са новим, непознатим документима, ослањају се на нове, унапређене теоријске концепције и методолошке поступке.

Тако исцртана нова слика прошлости има дубљу перспективу и изоштреније обрисе, али она остаје отворена за нове доприносе. Слика прошлости коју формулише суд остаје заробљена пресудом и тренутком њеног доношења, она се може мењати само новом пресудом. Тиме се потврђује да суд није баш најбоље место за утврђивање историјске истине. Поготово када због предоминације одређене политике право нема моћ, него моћ постаје право. Уместо да се судском пресудом утврђује историјска истина, пресуда постаје истина о пролазној политичкој моћи.

Грађа са судских процеса и судске пресуде зато су само један, никако искључиви историографски извор, на основу кога се сагледава истина о прохујалим временима и личностима које су ранијим збивањима дале лични печат.

Као и процес из 1946. на коме је Дража Михаиловић био суђен и осуђен, такву судбину ће имати и поступак за његову рехабилитацију чији се крај не види, иако је покренут још 2006. године.

Слободан Кљакић

——————————————

КАРЛОВ УГАО

• Дражи је било боље што му је судио комунистички суд, а не Хашки.

• Није Дражу издао Калабић него Черчил.

• Тек после рата видело се против чега се Дража борио.

• И пуковник Михаиловић је био југоносталгичар.

• Срби рехабилитују Дражу на суду, а Хрвати Павелића у идеологији.

• Чича је пре ових схватио да су нам од свих непријатеља Немци најбољи пријатељи.

• Где је Дража сахрањен? Сви ћуте као гроб.

• Неки четници су волели краља, а неки гибаницу и јагњетину.

• Карађорђа, кнеза Михаила и Ђинђића су убили Срби. За разлику од Драже, кога су убили комунисти.

• И партизани су на суду имали Теодора Мерона.

Драгутин Минић

објављено: 02.03.2015
1 глас