Пише: Слободан РЕЉИЋ

ДА ЛИ нама српске власти више и обећавају улазак у Европску унију?

Не.

Човек не мора бити ни пажљив аналитичар да би приметио да се то више не помиње озбиљно. А и како би, кад је сама ЕУ јавно замрзла било какво проширење на пет година. А после? Ко да о томе сада мисли.

Улазак у Унију је сад све више визија: „далеко виђење… Слика маште, виђење нечег нестварног… псих. представа коју сматрамо, услед болесне раздражљивости централног органа (у полусну или хипнотичном стању), за стваран опажај; приказа, причина, привиђење, опсена, утвара“ (staznaci.com/).

И ваљда нема тога ко није приметио да је кључна реч у свим „историјским“ преговорима у последњих годину дана – поглавље. Било које и било кад. А као из оног старог вица о лудацима који се супер проводе на купању, а кад су добри пусте им и воду – и ми, ако будемо баш кооперативни, можда добијемо једно поглавље и до краја године. Али није извесно.

Наши преговори за приступање ЕУ претворили су се у мишоловку.

Тако нас не остављају „наши пријатељи“ без мрвица сира док нам челик мишоловке притиска прсте. Као реалан циљ дају нам – регион. Понекад нам пошаљу неког бриселског бирократу да нас забавља игрицама „ко је лидер у региону“.

Борис Тадић се држао као да ће му из Беле куће послати жезло лидера Западног Балкана. Вучић се сада бори с Едијем Рамом за тај невидљиви трон. А Ангела Меркел се понаша као да је она врховни судија у тој трци.

Док комотно прислушкују мутне и преозбиљне разговоре наследнице великог Бизмарка и њених малих балканских клијената, момци у NSA (National Security Agency) се, вероватно, ваљају од смеха. Ускоро ћемо и о томе читати у неком „Викиликс“ откровењу. И видети оно што знамо: да се овде не ради ни о каквим лидерима него само о „капоима“ у региону.

Иза тих игрица, наш регион је свет без наде. Четврти свет. Некад је „свет у развоју“, тзв. Трећи свет, на чијем челу смо се ми налазили, био свет сиромашних, али свет наде.

Данас је највећи део „света у развоју“ изгуран у Четврти свет. Једно време је био „у транзицији“, а сад више нема ни тих шарених лажа. На том дну, ММФ промовише „доба штедње“. А локални компрадори су задужени да објасне народу да ће се пустиња претворити у зелену долину. Колико следеће године! И опет следеће године. Та фатаморгана се зове – реформа. Србија је најгласнији мегафон у озбиљењу тог шизофреног лета изнад кукавичијег гнезда. Што је стање горе, то је глас српске власти јачи.

Права дефиниција лудила, говорио је Алберт Ајнштајн, јесте „понављати исте поступке изнова и изнова, а при том се надати другачијем резултату“.

Програми штедње су тако помогли Грчкој да је њено друштвено ткиво више разорено него што се то дешава у ратном стању.

Србија као квазибиблијска земља прориче да исти поступци доносе оздрављење. Али то нису они из Кремне.

Истини за вољу, сем српских власти које се боре за место капоа у региону, нико нема тако поједностављено мишљење о „мерама штедње“.

„Гардијан“ је овог лета Ципрасов референдум упоређивао с Сарајевом 1914. Шест недеља после видовданског пуцња свет, који је био у дубокој кризи, нашао се у Великом рату. На потцењивање грчког крика, зато што је глас из мале земље, коментатор вели: „Дипломате из главних европских градова су тако говориле и 1914“.

Главно лудило у региону, а које траје, јесте што су власти у „колонијалним демократијама“ потпуно подређене страним – хајде да будемо благи – утицајима, и све мање репрезентују интерес народа који формално представљају. Како другачије посматрати петнаестогодишњу проевропску, или, боље рећи, прозападну, српску политику у стању „меке окупације“ од 5. октобра 2000! Ако се то уопште може звати политиком.

Уместо гласа демоса, они слушају глас НВО-лобиста, а чији су захтеви изричитији и супротнији народној вољи од самих западних централа.

Оно што се некад звало „пета колона“ данас постаје „срце Србије“.

Док се српски премијер и чланови председништва БиХ зноје на улицама Београда, настојећи крајње неуверљиво да напад на председника владе у Сребреници представе као „добар знак за будућност“, НВО политички усмеривачи јављају да читав тај циркус, у ствари, служи да се припреми добар одговор на „немачко-британску иницијативу за стварање чвршће државе од БиХ, ове године кад се обележава двадесет година од Дејтона“ (Александар Попов, Центар за регионализам).

Запад ће на скупу регионалних лидера у Бечу, 27. августа, опет као и деценијама уназад, њима обећавати инфраструктурне пројекте, а они ће чинити што им се каже.

Пошто се Србија практично одрекла Косова и Метохије, сад је време да се значајније дистанцира од Републике Српске.

У чему су то још Британци и Немци могли покренути „заједничку иницијативу“? У Украјини. Ту, где их уједињује антируски став, а што је тај „регион“ претворило у долину смрти.

Наш „регион“, који је пре неку годину напрасно добио име Западни Балкан – то несумњиво показују скори догађаји око Сребренице, у Куманову, на улицама Скопља – може, уз помоћ западних пријатеља, бити угуран у „украјински сценарио“. Да се претворимо у резервоар топовског меса у, засад, антируском фронту, а даље – видећемо.

Нашим властодршцима се „пријатељски“ прети да ће их претворити у „линију ватре“ уколико се не прикључе фронту у „рату цивилизација“. Велики посао за мале људе. Велика искушења пред малим народима. Велики радови су у току.

Мађари на граници према Србији подижу жичани Зид. Као Израел према Палестинцима. Источно, Румунија и Бугарска су већ непоколебљиво у антируском фронту. Без икаквих су других цивилизацијских улога, иако „награђени“ пријемом у ЕУ. Западно је Хрватска, као последња тачка заокруженог „лебенсраума“, са којег се Немци дају у лов у „региону“ у коме ће се надметати и Давутоглу и Ердоган.

И кад је било другачије у последњих сто година?

Није нов ни однос према исламском фактору. Британци су брутално колонизовали исламске земље, али су им само у четири године Првог светског рата православље и Србија били ближи од „болесника на Босфору“.

И објашњења за „стабилан регион“ су у длаку иста: само што слабија Србија може спасити регион од рата.

Али… Има једно „али“.

Али никад као сада ту антисрпску идеологију није отворено заступала српска власт. Чак ни Недићева!

Не, не треба имати заблуде: умекшавали су, под спољним притиском, своје ставове и Обреновићи и Карађорђевићи, и Ранковић и српски либерали, али – нико се није тако бећарски разметао српском земљом, тако хладно и безочно остављао незаштићен српски живаљ по околним земљама, тако безобзирно растурао државну структуру, српску одбрану и обавештајне институције, подржавао и политички и материјално „пете колоне“.

А историја је показала да је формула „слаба Србија, јак регион“ увек имала – крваве расплете. Последњи такав покушај, овај пут амерички, још се није завршио. Шта имамо: регион у распаду. Беду, сиромаштво, смешне мале државе, јавности неспособне да се оријентишу у времену, периферне културе… Балканизацију, саму собом.

Balkanization или balkanization је израз којим се у западним речницима дефинише „подела нација на мање јединице у којима су државе и њихови системи у неразрешивом конфликту“ и са „слабим изгледом да дође до споразумног решења“.

Каже се да је појам настао 1920-их година, инспирисан полуострвом Балкан.

Једино се не помиње улога Запада у настајању стања из којег је као зао дух изашао појам.

Остаје нам да парафразирамо Ремарка: на Балкану ништа ново…

fakti.org/srspki-duh/reljic-nijedna-srpska-vlast-nije-se-kao-vuciceva-drzala-formule-slaba-srbija-jak-region

3 гласa