Трг Републике у Паризу у чијој близини су се у петак догодили атентати, окружен је репортажним колима са сателитским антенама и на њему се налазе скоро искључиво новинари из целог света и тек понеки туриста или Парижанин.

– Добро вече, ја сам новинар шпанског радија, да ли можете да ми кажете како се осећате – пита ме колега пружајући микрофон испред споменика на Тргу Републике.

Кад кажем да сам такође новинар, а исто одговара и колегиница – репортер грчке телевизије – Шпанац разочарано спушта микрофон.

Грађани су углавном послушали савет префекта полиције да остану код кућа и позив да буду „одговорни и разумни што не значи да треба обуставити нормалне активности“.

Неки људи који пале свеће или полажу цвеће на тренутке делују сметено јер око њих зује камере и шкљоцају фотоапарати.

С времена на време чује се глас из мегафона закаченог на крову аутомобила без полицијских ознака: „Молимо вас разиђите се из разлога безбедности“.

Страх за будућност

Улазим у оближњу арапску продавницу воћа неколико дестина метара даље. Купујем мандарине, онда кажем да сам новинар и питам продавца какви су његови утисци после свега што се догодило. Каже да он и његови у почетку нису схватили зашто полиција није престајала да стиже уз сирене, а сада просто још не може да поверује у ужас који се догодио.
– Штета је, чему сво ово насиље? Могли бисмо лепо да живимо сви заједно и…
Мом саговорнику, корпулентом четрдесетогодишњаку, стегло се грло. Није могао да заврши реченицу.

Младићи огрнути француским заставама пролазе у журби. Испоставља се да су туристи који причају енглески.

Највећа је гужва нешто даље пред концертном салом Батаклан у којој су терористи у петак починили масакр. Полиција је блокирала две стотине метара око Батаклана. На углу, на раскршћу улица Оберкамф и Ришар ле Нуар аутомобили једва пролазе јер се ту тиска бар на стотине новинара са свих континената. На десетине репортажних кола је паркирано на тротоару.

Фоторепортери и камермани се муче како да сниме место покоља кроз појас зеленила и гране дрвећа и жбуња које их деле од сале Батаклан. Све делује надреално. Да ли је могуће да је овде изгинуло скоро 150 људи?

Једна елегантна госпођа осамдесетих година полако се пробија кроз гужву с пијачном торбом коју вуче за собом. Каже да станује у кварту, целу ноћ између петка и суботе слушала је пуцњаву, вику, крике …

– Не, не плашим се, знате ја сам у дубокој старости и немам чега да се плашим али ми је жао због овога што се догађа. Штета је, ово насиље је ужасно, а могли бисмо лепо овде да живимо сви заједно – каже она.

Нешто даље отворена су два кафеа. У једном кафеу оријенталног изгледа, унутра и испред седе искључиво старији људи из арапских земаља, некадашњих бивших колонија, испијајући чај и гледајући у даљину док одбацују димове цигарета.

Шта ли они осећају? Дошли су из земаља северне Африке које су биле део француског царства, њихови очеви су на европским бојиштима гинули за Француску у оба светска рата.

У другом, типично париском кафеу, седе готово искључиво страни новинари.

www.vesti-online.com/Vesti/Svet/532777/Reporter-Vesti-na-mestu-atentata-Francuzi-u-kosmaru-na-ulicama-samo-novinari

0 гласовa