Б. Царановић – Ј. Матијевић

ДРАГО нам је што су се барем матуранти из Црне Горе сетили годишњице НАТО агресије и страдања нашег сина. Био је прва жртва „Милосрдног анђела“, мада га у Србији нико и не помиње. Највише боли и тишти сазнање да је заборављен.

 znvojnik (4)_620x0

Поносни смо на ту децу из Црне Горе, јер је њихов гест доказ да се омладина буди, да они жале са нама, саосећају, деле нашу судбину. Њихов гест враћа наду. Матуранти ништа нису криви. А, црногорска власт ако их казни, нека јој служи на част.

Овако за „Новости“ говоре Душан (63) и Милена (63) Стајић, којима су НАТО бомбе пре 17 година одузеле сина јединца Сашу. У 21. години, служећи редован војни рок, у касарни „Милован Шарановић“, у Даниловграду, страдао је на стражи код војног хангара.

– Тог 24. марта, нешто пре 20 часова, пао је пројектил, истопио и спржио све, а нама угасио огњиште. Остали смо Милена и ја да живимо овај живот без живота – говори Душан. – Осећамо се јадно и никако, јер за ових 17 година, када год је обележавана годишњица почетка агресије, нашег се Саше нико не сети.

За све ове године, нико из државе, војске и града Београда, није положио цвет, нити запалио свећу на његовој вечној кући, на београдском Централном гробљу. Нико нас никада није позвао, обишао, питао како је остати и живети без јединог детета, који је живот положио за отаџбину. Али, поносан сам на њега, носим га у срцу, јер није био кукавица која бежи…

Док нам ово говори, Душан покушава да остане јак, прибран… Извињава се због осећања, суза које навиру и бола који, каже, време не лечи. Последњих седам година, Милена и он, сећања на сина чувају у станчићу социјалног насеља у београдском Земун Пољу, где смо их јуче посетили. Пре тога живели су у дрвеном бунгалову на Ади Циганлији. У новом стану на сваком зиду понека Сашина слика, а на полици регала, у великом раму сваког дочекује насмејано лице младића којег више нема.

Жтрва Саша Стајић

Отац по кутији пребира изрезане новинске чланке, тражећи макар и једну реченицу о свом детету за све ове године.

– Наш Саша је сахрањен уз војне почасти и сећам се да су дошла тројица старешина из Подгорице, али нико из Србије – отвара Душан болне ране.

– И у годинама које су уследиле, ништа се није променило.

А ја већ 17 година, сваког 24. марта о свом трошку одлазим у Даниловград да положим венце и запалим свећу на месту где је погинуо и на споменику жртвама ратова деведесетих у овом граду.

Како Душан прича, за разлику од односа наших надлежних, у Црној Гори га увек дочекају представници војске, као и Удружења бораца ратова од 1991. до 1999. године и других организација које одају почаст жртвама НАТО агресије.

– Са нама увек буде и испоштује нас Сашин старешина из војске – наставља Душан. – Чак и сада, када је шкакљиво у Црној Гори помињати страдале од НАТО, људи из црногорске војске увек нас дочекају, приме, поразговарају. Једино што последњих неколико година, нико од њих више није смео да стане пред објективе фото-апарата.

Душанова прича и огорченост, за мајку Милену, очигледно су претешке. Једва стоји, покушава да не падне, али са руком на срцу. После губитка сина, отац је преживео два тешка инфаркта, а на Миленину дубоку свакодневну патњу надовезала се болест плућа и ангина пекторис. Али, када о сину говори, каже, не може да седи. Од Сашине смрти не скида црнину, а око врата носи ланчић са његовим именом.

Сузе Милена са Сашином сликом

- Кажу, дали су нам овај стан да живимо и инвалиднину због губитка детета, али нема тог новца који би нам могао вратити нашег делију – прича Милена, која од смрти детета више посао није ни тражила, а Душан је пензионер који је цео радни век провео у Београдској пекарској индустрији. – Био је виши од два метра, крупан, јак.

Волео је спорт, играо је кошарку, фудбал… Био је насмејан, ведар, права рајска душа, али такве Бог, ваљда, хоће себи.
Стајићи кажу да су се надали потпуно другачијем животу. Саша је завршио машинску школу, био вредан дечко. Имао је много пријатеља, девојку…

Саша је страдао на стражи код војног хангара у касарни „Милован Шарановић“ у Даниловграду

- Првих година често су долазили његови другари да нас посете – прича мајка. – Сада имају своје породице, па ређе наиђу. Волимо да их видимо, посебно са њиховим малишанима. А заправо, то нам је увек најтеже…

ПРОТЕСТ

- КАДА сам 24. марта био у Даниловгаду, приметио сам децу која су дошла да положе цвеће на споменик жртвама ратова деведесетих у овом граду – прича Душан Стајић. – Нисам се дуго задржао, али су ме после сустизале вести о њиховом чину. Хвала им за то. А црногорска власт сада као да жели да поништи НАТО жртве и да их сви забораве. И то је страшно и поражавајуће.

УЛИЦА САШЕ СТАЈИЋА

- ПРОШЛЕ године Сашини другови поднели су надлежнима у Београду и Комисији за именовање улица, предлог да једна улица у насељу Чукарица, где је Саша рођен и одрастао, носи његово име – прича Милена Стајић. – Мислим да би то било праведно. Он је рођени Београђанин… Мени би улица Саше Стајића много значила. Једино још то и желим.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:598140-%D0%A0%D0%9E%D0%94%D0%98%D0%A2%D0%95%D0%89%D0%98-%D0%9F%D0%A0%D0%92%D0%95-%D0%96%D0%A0%D0%A2%D0%92%D0%95-%D0%9C%D0%98%D0%9B%D0%9E%D0%A1%D0%A0%D0%94%D0%9D%D0%9E%D0%93-%D0%90%D0%9D%D0%82%D0%95%D0%9B%D0%90-%D0%91%D0%B0%D1%80-%D1%81%D1%83-%D1%81%D0%B5-%D0%BC%D0%B0%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8-%D1%81%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B5%D0%B3-%D0%A1%D0%B0%D1%88%D0%B5

Прочитај без интернета:
0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ