И ова година у време летњих одмора није могла да прође без великог броја трагедија на путевима широм Европе и Србије. Упркос сталним апелима српских саобраћајних власти да се возачи понашају као на путевима у земљама Европе где живе, стиче се утисак да по уласку у Србију неки возачи престају да поштују сва правила, па аутопутевима возе и више од 150 километара на сат.

 

    Учестале несреће на ауто-путу озбиљно упозорење дијаспори

И то после 20-часовне вожње од Немачке, Холандије, Белгије, Шведске и других земаља с бројном српском дијаспором.

Ни протекли викенд, нажалост, није прошао без трагедија, а главни разлог несрећа било је непоштовање саобраћајних прописа и процедура.

Милан Мицуловић (69), из Параћина, погинуо је наочиглед породице на аутопуту Београд-Ниш, код наплатне рампе Врчин.

Он је на путу из Аустрије, где је радио, страдао у јутарњем судару четири аутомбила, комбија и аутобуса.

Мицуловића је отпозади ударио неидентификовани возач, па је стао је у зауставну траку да погледа аутомобил. Тада су га покосила трећа кола после чега је уследио ланчани судар.

Све то је гледала породица несрећног човека, син, снаја и унучићи. Они су се возили за њим комбијем, којим су у карамболу налетели на Мицуловићев мерцедес аустријских регистарских ознака.

У још две саобраћајне несреће на аутопуту Београд- Ниш претходних дана погинуле су две особе које раде у ЕУ, а кренуле су у матицу на одмор, док их је деветоро повређено. Међу учесницима несрећа током лета било је много српских дијаспораца на путу за родни крај, али и оних из Турске, Грчке и Бугарске

Дамир Окановић из Комитета за безбедност саобраћаја каже да су узроци саобраћајних несрећа обично грешке возача, пешака или онога ко одржава пут.

– У периоду летњих одмора много је возила на нашим путевима, те су и могућности полиције ограничене. Број погинулих је последњих година смањен за 10 одсто, али то није утеха онима који остану без најближих. Морамо да схватимо да можемо да страдамо и туђом грешком и неопходно је да вежемо свој и појасеве на задњем седишту – истиче Окановић.

Одстојање је светиња

Окановић упозорава да возачи који се крећу левом, најбржом траком, не смеју да се приближавају превише возилу испред њих.
– Уколико желите да претекнете, држите безбедно одстојање, а то је најмање половина од брзине којом се крећете. На пример, уколико се крећете брзином од 120 километара на час најмање одстојање је 60 метара. За оне који имају проблем да то процене постоји правило „две секунде“. Односно, можете проценити време у односу на неки знак или неки други објекат поред ког прође возило испред вас – објашњава Окановић.

Читаоци „Вести“ сложни: Лудовање се плаћа главом

Наши људи из расејања потресени су трагични, саобраћајним несрећама у Србији и Српској у којима страдају и дијаспорци.

Милан Лазић из Минхена је професионални шофер од 1982.

Он сматра да су неискуство и пребрза вожња главни узроци саобраћајних несрећа, а не путеви.

– Ту је и непоштовање прописа, па и знакова и упозорења. Сведоци смо када одемо у отаџбину да се током вожње телефонира и шаљу СМС поруке. У Србији сам за воланом опрезнији и више концентрисан него у Немачкој. Добро пазим како се други понашају у саобраћају – каже Милан.

Акробације до Анадолије

Међу најчешћим жртвама на српским путевима током лета су држављани Турске који живе и раде у Западној Европи, а током одмора одлазе на пут до Анадолије који траје и по три дана. Због тога су врло исцрпљени. Сваке године на путевима Србије гине неколико десетина турских дијаспораца.
Претходних дана њих двоје погинуло је на српским путевима. Главни проблем са Турцима је што возе данима у колонама, па кад један крене у претицање сви га прате, што изазива проблеме другим возачима. Пред јутро, кад је и највише несрећа, неки од Турака заспу за воланом.

Страх у костима

И Милован Богуновић из Гитерслоха сматра да су неискусни возачи за управљачем јаких аутомобила највећа опасност.

– Код нас су путеви много гори него по Европи. Наши млади људи дођу у завичај с јаким и скупим аутима да би се показали. Углавном се опусте, лудују и тада долази до несрећа у којима се често гине или се задобијају повреде – истиче Богуновић који вози од 1988. године и такође је далеко опрезнији у отаџбини, него у Немачкој.

Бечлија Зоран Јовановић често путује у Србију, али највише се плаши у време летњих и зимских одмора кад на пут крећу и они који не возе често.

– Многи су и уморни, јер крећу одмах после посла – каже Зоран.

Он је често морао да чека на путу због удеса, али га сам никада није доживео као и његов суграђанин Срђан Стокић.

– Наилазио сам на саобраћајке које су му утеривале страх у кости. Узрок многих несрећа је умор возача који нису вољни да се одморе – каже Срђан.

Он и Зоран сагласни су да су највећа опасност Турци из Немачке који су већ у Србији уморни и зато права бомба на путу.

Спасао децу кочењем

Драган Гаврић из Швајцарског Винтертура узказује на менталитет и темпарамент у отаџбини и чињеницу да је култура саобраћаја навеома ниском нивоу.

– Бахатос, нестрпљивост и упорност често доводе до трегедија. Непоштовање правила, брза вожња и алкохол су несхватљиви. Корупција има свој удео и морамо се упитати шта нам је важније, нечији живот или 1.000 динара – каже Драган.

Топлица Петровић из Лангнауа ам Албис, у Швајцарској, сматра да су разлог трагедија пре свега пад концентрације и умор, поготово у време одмора.

– Доста има удеса због алкохола, а у последње време пуно младих гине у јаким аутомобилима. Ове године враћали смо се с одмора и избегао сам судар наглим кочењем. Претицао нас је ауто са десне стране, возио брзо и улетео испред нас на леву траку, а ми са децом у ауту. Прошао ме хладан зној, али хвала Богу да сам реаговао на време – прича Топлица.

Умор коси дијаспору

Слободан Спасојевић из немачког Офенбаха недавно се вратио колима из Неготина. Он мисли да се сада брже вози, јер су путеви мало бољи.
– Лети су гужве, а огроман удео имају и врућине, јер је много кола без клима уређаја. Такође, лети су свадбе, разне прославе, па се доста пије. Код дијаспораца је у већини случајева умор разлог удеса. Ради се до последњег сата и онда полази на пут. При повратку из завичаја неретко се слави нешто, па потом одспава само два сата како би се на време стигло на посао. Сви знамо да то није у реду, али радимо сваки пут исто – каже Слободан.

Поглед из Париза: Добри путеви, лоши возачи

Сузана Рељић је газдарица српског ресторана у Паризу и има прилику да се наслуша разних прича. Последњих дана крв јој узбуркају честе саобраћајне несреће у матици.

– Аутопут је добар, нису лоши путеви, али јесу возачи који не поштују прописе, возе пребрзо, а и уморни су. Они који крећу на тако дуг пут морали би се одморити у Аустрији или Мађарској, јер што си ближи матици, више ти се жури – саветује Сузана.

Њена десна рука у ресторану је Драгица Шајн-Надо којој ова тема подиже притисак.

– Свугде се лудо вози и гине, не само код нас. Дешава се и да су путеви слабо обележени, саобраћајни знаци лоше постављени, чак скривени стаблом, а има случајева кад није прецизно обележено првенство пролаза. Неким возачима је телефон у руци. Ваља поштовати правила и одмарати се. Посебно треба нагласити младима да не возе пијани. Али, сви ово знамо, а опет гину они који су згрешили, а због таквих и добри возачи – вели Драгица.

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/662614/Rulet-smrti-kroz-Srbiju
.

4 гласa