БЕРЛИН – И за Хрватску је немачки трговачки концерн Лидл добио кредит огранка Светске банке „за помоћ тамошњој пољопривреди“. Уместо тога се на примеру Румуније види да би тамошњим сељацима било боље без те „помоћи“, преноси сајт si.seebiz.eu.

У репортажи политичког магазина Монитор немачке станице АРД емитованој 13.августа, новинари су посетили једну пијацу у Букурешту. Тезге су препуне свежег воћа и поврћа, првокласни парадајз се продаје по невеликој цени, али купаца једва да има. Многи штандови су празни јер су сељаци престали да долазе. Не исплати се. Недалеко је трговачки центар и тамо је још јефтиније. Нико не пита одакле је то воће и поврће и каквог је укуса.

„Проклети Лидл“, каже једна продавачица.

У Румунију је стигло читаво мноштво трговинских ланаца, али Лидл и Кауфланд немачког Schwarz Dienstleistung KG је успео да „освоји“ ту земљу. Широм земље је отворено 186 трговина и што је прави скандал, упозоравају немачки новинари, то је остварено и уз кредит International Finance Corporation IFC, заправо финансијског сервиса Светске банке за помоћ у развоју.

Све у свему, немачки трговачки концерн је добио кредит од укупно 393 милиона долара за проширење свог пословања у Хрватској, Србији, Пољској, Бугарској и наравно Румунији. Само за Румунију је добио 67 милиона америчких долара. Комерцијални услови тог кредита нису нарочито повољни, поготово не у ово доба изузетно ниских камата.

Али је изузетно важно некој фирми да добије кредит ИФЦ-а из другог разлога: то је гаранција приватним улагачима да су тај пројект проверили стручњаци Светске банке и одобрили његово спровођење. А ко ће од државних службеника земље за коју је одобрен тај кредит посумњати у ефикасност Светске банке и њене сестринске организације, Међународног монетарног фонда? Зато им је боље да издају све потребне дозволе што пре и не постављају сувишна питања.

По статутима ИФЦ-а, издавање кредита је зато стриктно повезано и са условима које такав пројекат мора да испуни. Он мора да нуди производ приступачан и сиромашном становништву, мора да повећа број локалних произвођача и као треће; да отвори нове путеве дистрибуције за регионалне произвођаче хране.

Код првог услова, чини се да Лидл у Румунији заиста нуди нешто и најсиромашнијима. Али он то чини на начин типичан за концерн који се у међувремену проширио по читавој Европи и постао један од највећих discountera на читавом свету. Тако се и у румунском Лидлу нуди празилук и салата – из Пољске, шампињони из Мађарске, а главице лука с далеког Новог Зеланда. Свега тога наравно да има у изобиљу и код румунских произвођача. Лидл тек штурим саопштењем новинарима АРД-а признаје како 71% животних намирница које нуди на полицама румунских трговина не долази из Румуније.

Код „подстицаја проширења броја локалних испоручилаца“ је зато стање постало још горе. Новинари су посетили Балени, педесетак километара од Букурешта где је новцем Европске уније изграђен велики откупни центар. Из њега одлази воће и поврће у многе велике дисконте који су се раширили по Румунији, али Дамиан Ене се жали се да је све горе. ИФЦ уз кредит тражи да се локалним пољопривредницима и дугорочно понуди некаква перспектива, али од тога нема ни трага.

Све зависи од тренутне потражње и чак ни тај откупни центар не зна шта ће се тражити за два месеца: трајних уговора нема. А ако се роба није продала, онда је они морају узети назад. Све у свему, већ се неким пољопривредницима више ни не исплати да беру своје воће и поврће. Иако надничаре морају плаћати само 1,50 евра на сат, радије ће преорати читав род. Некима још помажу деца, али већ многи размишљају да се радије пријаве као незапослени и примају социјалну помоћ.

Светска банка тражи и „нове путеве дистрибуције за локалне произвођаче хране“. Бибиана Станциолоу је тешком муком створила сопствени мали погон за производњу традиционалног румунског џема од шљива. Њени производи су се добро продавали и било их је на полицама румунских самопослуга све док јој нису дошли представници Лидла. Тражили су од ње да производи за њих, у већим количинама али под знатно лошијим условима од оних у којима ради као самостални произвођач. Иначе, претили су јој људи из Лидла, створиће сопствени румунски џем од шљива.

Бибиана Станциолоу је тек тешком муком стекла и европску декларацију о свом производу тако да је одбила ту понуду. Лидл је заиста убрзо лансирао сопствени џем чак за трећину јефтинији од њеног. Како да то постигне, прехрамбени концерн свакако зна. Треба само погледати попис састојака једног таквог производа и попис бројева након слова „Е“. То су дозвољени адитиви којима се лако мења боја, укус и конзистенција џема како би био што укуснији и без најскупљег састојка: свежег и квалитетног воћа.

Румунска произвођачица џема је тврдоглава и жели и даље да производи, иако јој продаја опада. Она користи воће и састојке само домаћих произвођача, дакле оно на шта се обавезао и Лидл. Одакле су његове шљиве, то по европским прописима чак не мора ни писати на теглици.

Новинари немачког угледног магазина Монитор закључују да заправо постоје два скандала. Први је то што Лидл чини пољопривредницима земаља у којима почиње да се шири својим филијалама, али други је још већи: како је ова фирма уопште могла да добије тај кредит Светске банке?

У статутима ИФЦ-а јасно пише да се кредити издају за пројекте „малих и средњих“ предузећа који „не могу добити средстава из приватних извора“. Власник Лидла концерн Schwarz Dienstleistung KG са својим небројеним филијалама тешко се може убројити у „мало и средње предузеће“. Он већ следеће године жели да оствари промет од управо огромних 100 милијарди евра – и нипошто није јасно како је могао да убеди Светску банку да „нема приступа приватном капиталу.“

Зато се лако може догодити да ће то још морати да објасне и чланови већа Светске банке и ИФЦ-а. Тамо тежина одлуке зависи од улога којег одређена земља има у капиталу тако да су на првом месту Сједињене Америчке Државе, следи Јапан – и након тога је Немачка испред Француске, Велике Британије, Индије и Русије.

www.novosti.rs/вести/насловна/економија.397.html:562936-Румунски-пољопривредници-Лидл-нас-уништава

0 гласовa