Прије 20 година међународна заједница је била присиљена директно интервенисати да се заустави крвави братоубилачки рат „свих против свих“, који је пратио насилни распад бивше Југославије – некада моћне јединствене државе Јужних Словена.

Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини је значио крај ратним операцијама, раздвојио сукобљене стране, положио камен темељац нове мултиетничке и мултиконфесионалне државе на начелима широке аутономије. Тешко је прецијенити значај Дејтона у овом смислу.

Иако звучи банално, 20 година је дуг период. Можда не у смислу историје, али свакако са тачке гледишта људског живота. Током овог периода у Босни и Херцеговини је одрасла и сазрела нова генерација која не зна за страхоте рата, експлозија, бомбардовања и снајпериста. И то није мало. Али очигледно то није довољно. Нема друштва које би могло живјети само од историје, успомена и преживљавања. Али овакву ситуацију сада видимо у Босни и Херцеговини. Друштву је потребно стално кретање према напријед, развој и усавршавање, при томе покретачке снаге ових процеса морају се налазити у срцу друштва. Али то се није десило.

Учешће вањских снага у управљању приликама у БиХ је првобитно имало пресудни значај. Мировни споразум је рођен преко океана, наметнут народима Босне и Херцеговине од стране међународне заједнице, која је на себе преузела посебну главну улогу у његовом спровођењу и одговорност за организацију боље будућности нове државе. Чини се да је прије 20 година то био логичан и прихватљив излаз. Питање је сада да ли смо успјели извршити постављени задатак… Тешко је дати једнозначни одговор.

Принцип равноправности конститутивних народа и расподјеле надлежности између два ентитета и власти на државном нивоу ударио је темељ новом систему, од чијег интегритета је зависила чвсртоћа и ефикасност цијеле административне изградње. Уз досљедно испуњавање дејтонских принципа и одредаба Устава, Босна и Херцеговина је могла постићи стабилну државну структуру. Сада видимо да до тога није дошло.

Нажалост, дио међународне заједнице, која је одговорна за подстицање процеса националног помирења и повјерења у Босни и Херцеговини, је разматрао стање у земљи као неку врсту „историјског и социјалног експеримента“, себе сматрао „супервладом“ и додијелио себи право да диктира овој сувереној и независној држави услове, правила и начине понашања, али и самог његовог постојања. И не би то било проблем да је то довело до позитивних резултата. Међутим, споменуто „ручно управљање“ и покушаји неоправданог мијешања, између осталог и с циљем насилне унитаризације БиХ, која није предвиђена Дејтоном, током двије деценије не само да нису обезбиједили достојанствени социјални и економски развој босанскохерцеговачког друштва, него су погоршали ситуацију и појачали већ постојеће дубоке расцјепе у друштву.

Убијеђени смо да је вријеме да се екперимент вањског протектората над независном Босном и Херцеговином заустави. Тај експеримент не само да понижава народе с богатом историјом државности, него и објективно прави додатне препреке на сувереном путу помирења и развоја, рађа осјећање неиспуњености, ставља у положај тоталне зависности, одузима иницијативу и приморава људе да живе с прошлошћу. Намјере које произлазе од стране међународне заједнице да „усрећују“ БиХ на основу властитог погледа на њену будућност су сумњиве и са тачке гледишта искрености и могућности спровођења. На крају крајева, велику цијену за такво експериментисање ће платити народи Босне и Херцеговине.

Дошло је вријеме да напокон дозволимо народима БиХ да преузму пуну одговорност за судбину своје земље у своје руке, одговорност за њихову садашњост и будућност без уплива Канцеларије високог представника и страних амбасада, да не постоји бојазан од повика и блокада са њихове стране, да не чекају милостињу, да не морају слушати дијељење лекција са стране, већ да живе своје животе, да сами одреде своје приоритете и начине њихових постизања. Можда ће некога зачудити да ова идеја долази од представника Руске Федерације – државе чланице Управног одбора Савјета за имплементацију мировног споразума, једног од гараната Дејтона и активног учесника у процесима регулисања у Босни и Херцеговини. Али наш основни став јесте да је ригидни међународни протекторат одавно исцрпљен и да је постао кочница развоју БиХ. Интервенционизам, посредовање и арбитража високог представника више нису потребни и дошло је вријеме да његова канцеларија буде коначно затворена. Устав у облику у којем је замишљен и усвојен представља чврсту основу за развој босанскохерцеговачке државе. Сматрамо да бх. друштво треба да пошаље међународној заједници одговарајућу и недвосмислену поруку, која онда у цијелом свијету мора да буде прихваћена. То не значи да Босна и Херцеговина мора остати сама. Никако, БиХ као равноправан и поштовани члан међународне заједнице и сада је у пуној мјери присутна у систему глобалних веза.

Руска Федерација сматра БиХ важним политичким, трговинским и економским партнером.

(Независне новине)

www.nspm.rs/hronika/ambasador-ruske-federacije-u-bih-petar-ivancov-proslo-je-vreme-spoljnog-protektorata.html

Прочитај без интернета:
0 гласовa