• Данас су ријалитији и таблоиди освојили пословну, уметничку сферу и сферу слободног времена, али и права и политике. Дошли су као поручени за тешка економска времена. Људи незадовољни својим животима и што неспремни, што у немогућности да се суоче са собом и својим проблемима, кроз ријалитије и таблоиде гледају туђе животе. И не само то, већ имају и могућност да одлучују и суде ко одлази ко остаје, ко је крив, а ко у праву
  • Лажи, дезинформације, полуистине и истине су заједно измешане и ствара се забуна. Филозофија да се не зна ко пије, а ко плаћа и да смо „сви по мало криминалци” ствара анархију и заокупљеност друштва најнижим нагонима на клацкалици између цинизма и апатије. Грађани не читају пресуде, већ насловне стране, гледају слике за које се не зна да ли су документ или „спретна” фотомонтажа

        СВАКО доба носи своје, кажу стари и мудри људи. И заиста носи. Мислим на лек који треба народу да пружи заборав од тешког живота, проблема и понижења. У старом Риму су то биле гладијаторске борбе, па је слоган „хлеба и игара” истовремено и представљао начин вођења социјалне политике и држање народног гнева и сиромаштва под контролом. У средњем веку су то била јавна погубљења (која још увек постоје у неким државама), а данас имамо ријалити шоу и таблоиде.

        А почело је сасвим невино 1948. са америчком ТВ емисијом „Скривена камера”. Тада су у жижу интересовања довођени обични људи. Следиле су потраге за талентима, приче о судским процесима да би се као претеча ријалитија сматрала холандска ТВ емисија из 1991. „Број 28” где су непознати људи како јавности, тако и међусобно, доведени заједно и снимани.

        Данас смо дошли до „Великог брата”, „Фарме”, „Парова”…

        Са таблоидима је започето кроз писање о краљевским породицама, јавним личностима, њиховим породичним проблемима, па су тако они који су за обичан свет били недодирљиви постали предмет готово воајерског интересовања.

        Додате су слике као у сликовници, сензација, агресија и вулгарност.

        Данас су ријалитији и таблоиди освојили пословну, уметничку сферу и сферу слободног времена, али и права и политике. Дошли су као поручени за тешка економска времена. Људи незадовољни својим животима и што неспремни, што у немогућности да се суоче са собом и својим проблемима, кроз ријалитије и таблоиде гледају туђе животе. И не само то, већ имају и могућност да одлучују и суде ко одлази ко остаје, ко је крив, а ко у праву.

        Људи који гледају ријалити одселили су се из свог живота и живе нечији туђ. Уколико ипак помисле на своје проблеме, виде на ТВ да има неко ко је гори од њих, ко се бије, вређа, плива у вулгарностима.

        Ријалити разговара с „тамном страном људске душе”. Славећи спектакл, новац и воајеризам, уместо креативности и индивидуалности, поштења, праведности и породице, нуди славу, моћ и богатство у инстант форми.

        А ко онда у оваквој ситуацији у коју нам је друштво уроњено може и жели да поставља питање слободе медија. А знамо да управо слобода медија јесте индикатор права и слобода друштва и појединца. Зрелост друштва се мери односом према слободи говора, осећању одговорности, спремности да се прихвати различитост. Истина је увек лековито огледало.

        Таблоиди негују другачију културу и подилазе најнижим укусима публике. Делујући као сликовница, остављају пријемчивији утисак, не терају на размишљање, јер се слика праћена кратким текстом који је истовремено и дијагноза и пресуда, лакше усеца у памћење.

        Готови одговори се увек лакше варе од нечега што тера на размишљање. Култура „инфотеинмента” (информација и забава) значи да све, ама баш све треба да се претвори у забаву, и то јефтину. Као да се чула могу раздрмати једино сензационализмом кроз тематику секса, спорта и смрти, а данас све више и политике која се уплиће са поменутим темама.

        За таблоидизацију нису криви само таблоиди, већ и појединци унутар институција система.

        Сведоци смо таблоидних најава хапшења, суђења и судских расправа. Процедуре и појединци се повинују према интересима да се нека афера распламса или да се она угаси.

        Лажи, дезинформације, полуистине и истине су заједно измешане и ствара се забуна. Филозофија да се не зна ко пије, а ко плаћа и да смо „сви по мало криминалци” ствара анархију и заокупљеност друштва најнижим нагонима на клацкалици између цинизма и апатије. Грађани не читају пресуде, већ насловне стране, гледају слике за које се не зна да ли су документ или „спретна” фотомонтажа.

        Све постаје банална интрига.

        Медији су таблоидизовани, јер је друштво таблоидизовано, а таблоидизација друштва је могућа и политички пожељна само ако је друштво у моралној кризи, и ако ту кризу треба некако анестезирати, да не дође до провале народног незадовољства. Симулација реалности кроз таблоиде и ријалитије је опробан и најбољи пут.

        Ми смо данас с правом забринути што се у Србији годишње роди 30.000 људи мање него што их умре, што 30.000 младих и школованих напусти Србију у потрази за послом и бољим животом. Треба учинити све да повећамо наталитет и да младе задржимо у Србији, али треба неговати код деце,али и код грађана, смисао живота,одговорност, нежност, добар укус, знање, веру и наду. Тога је мало у таблоидима а још мање у ријалитију.

        И зато бих најрадије на свим тим „производима” написала: „Пази, отров за душу!”

fakti.org/serbian-point/sanda-na-tabloidima-i-rijalitijima-bih-napisala-pazi-otrov-za-dusu

Прочитај без интернета:
0 гласовa