Двадесет година од завршетка протеривања више стотина хиљада Срба са простора Крајине, даје нам могућност да са једне временске дистанце посматрамо овај трагични историјски догађај. Са једне стране то је завршетак геноцидне политике, у пуном смислу Хрватске према Србима који ту живе вековима.

Почетком ХХ века на тлу данашње Хрватске живело је око 25 % од укупне популације етничких Срба. Након монструозног геноцида у Другом светском рату под окриљем фашистичке осовинске Независне државе Хрватске и практично милионске жртве прекодринских Срба, те протеривања са својих домова у Туђмановој Хрватској, са окончавањем у операцијама Олуја и Бљесак тачно пре двадесет година, удео етничких Срба у популацији Хрватске је сведен на испод 5 %. Они су и данас додатно изложени различитим притисцима, укључујући и присилну кроатизацију и угрожавање личне безбедности и право на национални и верски идентитет, а прогнанима из Олује и Бљеска, као и читавог периода 1990-1995, се отежава, најчешће онемогућава повратак на своја вековна станишта или чак располагање остацима имовине.

Уколико компарирамо положај Албанаца као националне мањине у Србији који су имали изузетно широку аутономију на Косову и Метохији, која је практично имала и елементе државности, и свега онога што се нудило, заправо одузимало Србима на тлу Туђманове Хрватске, укључујући и брисање њиховог положаја као конститутивног народа у односу на СФРЈ, остаје збуњујуће одређење неких западних сила, а пре свега САД, према југословенској кризи: Хрватска је насиљем протерала 1995. стотине хиљада етничких Срба из Крајине, која је била под ОУН заштитом, на простору где су чинили апсолутну већину тада, и вековима уназад, а да је том приликом амерички амбасадор Галбрајт ушао на хрватском тенку у тај плавим шлемовима штићен простор. У случају српске јужне покрајине Косова и Метохије које је уживало широку аутономију у оквиру Србије, САД и НАТО су тражили фактички потпуну независност, а када то СРЈ није могла да прихвати у Рамбујеу, извршена је агресија на нашу земљу и Косово и Метохија су Кумановским споразумом остали практично у СРЈ, али под међународним снагама ОУН.

Заправо и Крајина 1991-1995 и Косово и Метохија након 1999. године су се нашли у сличном положају: под међународним надзором ОУН, али dejure су признавани врховни суверенитет Хрватске и СРЈ, уз договор о широкој аутономији. Обадва пута српска страна је наметнутим решењима од стране САД и других западних сила изиграна: за Србе у Хрватској је довршен геноцид, добрим делом обављен за време НДХ, Јасеновца, Јадовна и јама, управо пре двадесет година, што Република Хрватска данас слави као „домовински рат“, а САД и западне силе су Косову и Метохији признале независност, одричући чак и његовом северу, који је и након низа геноцида од стране Албанаца, остао већински српски, дакле одриче му се чак и могућност на праву аутономију у оквиру независног Косова. Србима у Хрватској се чак и на оном делу где нису у потпуност протерани, и где у највећем чине релативну већину, дакле Источној Славонији и Барањи, не само да не даје никаква аутономија, него им се ускраћује право чак и на натписе на ћириличном писму и прети даљим погромима. Ово све заједно представља најбољи доказ лицемерја и двоструких стандарда, пре свега САД, Британије, Немачке, који су решењима Бадинтерове комисије почетком деведестих прогласили бивше републичке границе социјалистичких република нестале СФРЈ као међудржавне, што је урађено изричито на српску штету по питању Републике Српске Крајине и Републике Српске, да би потом управо по питању суверености Србије то правило било прекршено проглашавањем независности Косова и Метохије и њиховим признањем управо од ових сила.

У овом галијаматису, једино правило је да се стално вуку потези и мењају правила на српску штету, што и представља суштинску есенцију англоамеричке политике у читавом периоду последње две и по деценије, закључно са фантомским Бриселским споразумом и његовом операционализацијом у пракси, али и давањем новог, сумњиво реализованог референдума од стране властодржаца у Црној Гори и рушењем заједнице са Србијом 2006, када се већ деведесетих осамдесет посто грађана Црне Горе на референдуму изјаснило за заједничку државу. Са друге стране такав референдум се забрањује Републици Српској, којој се напротив супротно Дејтонском принципу, одузимају многе надлежности и централизује Босна и Херцеговина, супротно политици фрагментације која се примењује према Србији, и пре тога СР Југославији.

Отуда додатно збуњује идолопоклоничка политика садашњих власти у Србији, према тим истим центрима моћи, и то у периоду када свет све више постаје мултиполаран, што најбоље показује и недавни скуп БРИКС и ШОС у Уфи, где су и Индија и Пакистан ушли у састав ШОС, а кохезија ових савеза додатно појачана. Уместо да користе демократске капацитете и да по круцијалним питањима када је угрожена под страним притисцима државност и макроекономска стабилност Србије, укључујући и расписивање референдума по тим важним питањима, властодршци постоктобарске епохе, у атмосфери блокираних медија и сужене демократије чине катастрофалне потезе у државотворном, економском и социјалном домену, управо под притисцима и логистиком нама напред наведених ненаклоњених сила.

У том правцу није ни чудо да се Србија и данас налази у веома тешкој економској, социјалној, државотворној и општедруштвеној ситуацији, спроводећи од стране постоктобарских власти удворичку и послушничку, на моменте и марионетску политику, следећи диктате и интересе нама најненаклоњенијег дела страног фактора, оног који стоји и иза подршке Олуји и Бљеску, али и агресији на нашу земљу 1999, и покушају отимања наше јужне покрајине и историјске и духовне колевке Косова и Метохије. Данас та иста политика стоји иза покушаја увлачења недемократским путем Црне Горе, супротно већинском опредељењу њених грађана у НАТО, и даљим притисцима супротно споразуму у Дејтону на Републику Српску, и другим субверзивним подухватима против егзистенцијалних интереса српског народа.

Парадокс је да се од стране тих међународних центара моћи управо српском народу, који је током ХХ века доживео више геноцида, од којих је онај на тлу данашње Хрватске континуирано вођен током читавог овог столећа, са евидентним и ужасним последицама затирања једног старог европског народа народа који је ту, на просторима Војне крајине и Далмације вековима живео, дакле управо српском народу у целини се покушава подметнути епитет геноцидности, о чему говори и неуспео покушај наметања британске резолуције о Сребреници у ОУН. Сваки злочин треба осудити, па тако и оне које је чинила српска страна, али јасно треба правити разлику о геноциду, његовом покушају и остварењу. Само на простору данашње Хрватске, тачније Крајине, и највећем делу Косова и Метохије, је истински почињен геноцид у ХХ веку (а на Косову и Метохији све до данашњих дана, попут мартовских погрома 2004 и др), па тако на тим просторима готово да и нема више српског народа, који је ту дотле вековима чинио релативну већину, или значајну мањину. Парадокс је да се у Хашком трибуналу, политичком суду, судило управо Србима за геноцид на тим просторима, где данас више нема Срба, а не албанским и хрватским војним и политичким лицима из тог периода, што најбоље говори о одсуству правичности и морала политике наведених западних сила.

У том правцу политичка странка Српски препород апелује на међународну јавност на осуду такве политике коју спроводи Хрватска у континуитету, дакле једне геноцидне политике, али и на све оне снаге у Хрватској које су свесне да се добросуседски односи у региону не могу градити на правашкој и усташкој идеологији, већ на сарадњи и уважавању међусобних права и интереса, за шта је такође било више успешних случајева у новијој историји два народа, укључујући и хрватско-српску коалицију склопљену Ријечким споразумом 1905, која је надживела и Аустро-Угарску, антифашистичка борба у Другом светском рату у којој су учествовали поред Срба на територији НДХ и етнички Хрвати, нарочито од 1943, вишевековна заједничка борба против турске експанзије као и други светлији историјски примери. Две деценије након Олује и Бљеска, српски народ треба да је свестан ко су му у међународном окружењу пријатељи, а ко свакако не, па попут наших предака водити једну уравнотежену и суптилну спољну политику, која ће знати да на адекватан начин реализује наше државне и националне интересе. У свету који се мења, који је закорачио у мултиполаризам, немогуће је и даље чак и на унутрашњем плану дозволити да нам најненаклоњенији део страног фактора (а евидентно је да у свету имамо доказаних пријатеља и коректних суседа), има одлучујућу улогу у креирању пропалог концепта неолибералне економије и атнисоцијалног Закона о раду на данашњем простору, потпуној предаји чак и севера Косова и Метохије, даљем некритичком пузању ка ЕУ, чак и без јавне расправе, наметања промене Устава, продаје Телекома и других есенцијално важних питања.

Политичка странка Српски препород захтева јавну и демократску расправу о садашњој и будућој политици у земљи око есенцијалних државних и друштвених питања, тражења прихватљивих решења, и позива у том правцу све странке и организације сличних програма и концепата, на сарадњу да би се зауставили и преокренули евидентни негативни процеси у Србији, коју наставља да води актуелна власт.

facebookreporter.org/2015/08/05/саопштење-српског-препорода-поводом/

1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ