У Србу на обележавању 75. годишњице антифашистичког устанка у Лици један од говорника био је и Стипе Месић, иначе почасни председник Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске (САБХ)

У Србу на обележавању 75. годишњице антифашистичког устанка у Лици један од говорника био је и Стипе Месић, иначе почасни председник Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске (САБХ). То је онај исти Стипе који је 6. јуна 1992. на једном скупу Хрвата у Сиднеју говорио: „Ми смо победили 10. травња кад су нам силе осовине признале хрватску државу и победили смо јер смо се нашли после рата, опет с победницима, за победничким столом“.

За оне који не знају или су заборавили, Месић је био последњи председник Председништва СФРЈ, пре тога и први премијер хрватске владе, а после и председник Сабора, те у два мандата председник Хрватске.

На скупу у Србу Месића је ометала група жена из удружења „Жене у домовинском рату“ тако што су певали Томпсонове „домољубиве“ песме. Шта у Томпсоновим песмама има лоше? Па њега слуша, по сопственом казивању, и актуелна председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић: „Обожавам да слушам Томпсона, а слушала сам га често у аутомобилу с децом док су била мала“, говорила је у јуну гостујући на Народном радију.

Па Томпсон је прошле године учествовао у државном програму прославе „Олује“ у Книну, и то не са једном песмом него целовечерњим концертом пред 90.000 посетилаца (ТВ гледаоце и не рачунамо), на којем маса кличе „убиј Србина“ и „за дом спремни“. Кажу да ће тако бити и ове године.

Народ заправо опонаша државни врх на челу са председницом државе. Па кога ће другог? Па онда се медији као чуде када народ у мајицама са натписом „за дом спремни“ крене на антифашисте и кад жене певају Томпсонове проусташке песме као што су „Јасеновац и Градишка Стара“ и „Чавоглаве“.

Пет дана раније, као увод у усташки дернек у Србу, Жупанијски суд у Загребу донео је „историјску“ пресуду којом је у целости поништио пресуду надбискупу Алојзију Степинцу који је осуђен на 16 година затвора и присилног рада, те петогодишњи губитак политичких и грађанских права 1946. године „због сарадње са италијанским и немачким окупатором, те усташким режимом у НДХ, за насилно католичење православаца, за помагање усташком режиму, али и непријатељску пропаганду након краја рата“.

Зар је ико нормалан могао и посумњати у баш такав исход овог поступка? Степинчев нећак, иницијатор поступка, и сам се зачудио којом брзином је суд решио овај случај. То што је без поновног утврђивања чињеница пресуда поништена због непоштеног суђења, то јест непоштовања права на одбрану за хрватску јавност ни онако није важно јер Степинац је за већину Хрвата, како рече министар Ковач у одговору на српску протестну ноту, мученик и светац. А светац и злочинац некако не иде заједно.

А само дан после атака у Србу, хрватски Врховни суд донесе и још једну „историјску“ одлуку Бранимиру Главашу, икони „хрватског светог домовинског рата“, дугогодишњем ратном и поратном господару живота и смрти у источној Славонији, оснивачу ХДЗ, генералу и Туђмановом блиском сараднику.

Главаша је осудио ововремени хрватски суд, исти онај који је Степинцу поништио пресуду „комунистичког“ суда, и то за време владавине његове странке. Са још шест саизвршилаца осуђен је за незаконита притварања, мучења и убиства цивила, претежно српске националности, од средине јула до краја децембра 1991. у Осијеку.

Реч је о два догађаја колоквијалног назива „Гаража“, који потиче од места страдавања Чедомира Вучковића, који је пре ликвидације натеран да попије киселину из акумулатора, и „Селотејп“, назван по томе што су жртвама уста и руке, пре него што су упуцани и гурнути у реку Драву, биле обљепљене лепљивом траком смеђе боје. Треба рећи да је исти суд који је донео ову одлуку већ једном одлучивао о првостепеној пресуди и исту потврдио у чињеничном делу, коју је укинуо Уставни суд ког није ни интересовао злочин над недужним Србима већ „карактер оружаног сукоба на подручју РХ прије и после 8. октобра 1991.“, што ту одлуку карактерише као више политичку него правну.

С обзиром на то да је и Главаш, попут Степинца, заслужан за „коначно решење“ српског питања у Хрватској, не би ме зачудило да на поновном суђењу буде ослобођен и да и он једног дана буде макар кандидат за свеца.

Шта повезује све горе поменуте случајеве и догађаје? Најблаже речено рехабилитација и ескалација усташтва у Хрватској пред годишњицу „Олује“. Тужна је држава која као двоструки државни празник слави изгон преко 220.000 и уморство 1.856. људи, па макар се звали и Срби. Јадна је држава у којој проусташки певач Томпсон држи концерт пред државним врхом на којем и он и публика кличу усташким поздравом „за дом спремни“. А још јаднија је држава у којој је Месић највећи антифашиста и у којој антифашисте чува полиција од профашиста.

Извор: Новости

Прочитај без интернета:
1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ