Повређеним цивилима у рату деведесетих на подручју бивше РСК, односно на УНПА подручју, признавање статуса цивилних жртава рата у Србији могуће је постићи на два начина.

Од објаве мог текста „Удовице бране Београд“ у овој рубрици у фебруару ове године, „Веритасу“ се јављају и други већ бивши корисници права предвиђених Законом о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца и Законом о правима цивилних инвалида рата. Овај текст посвећујем цивилним жртвама рата с подручја бивше РСК.

Горани Тривић, прогнанику из Хрватске, са пребивалиштем у Београду, решењем Управе за борачку и инвалидску заштиту градске управе Београда од 10. фебруара 1998. признато је својство цивилног инвалида рата и групе са 100 одсто инвалидитета, право на додатак за негу и помоћ од стране другог лица I степена, као и право на ортопедски додатак I степена почев од 1. децембра 1997. године за стално. У поступку је утврђено да је именована рањавање – повређивање задобила 31. јула 1995. као цивил у својој кући у Книну из ватреног оружја пуцањем у главу од стране усташких терориста.

Министарство рада, запошљавања и социјалне политике Србије, решењем од 27. јула 2012, у вршењу службеног надзора, укинуло је поменуто решење „с обзиром на то да је засновано на очигледној повреди материјалног права“ које се огледа у неспорној чињеници да је именована рањена ван Србије.

Светозару Куриџи, прогнанику из Хрватске, држављанину Србије са пребивалиштем у Сремским Карловцима, решењем Одељења за друштвене делатности Општинске управе Општине Инђија од 23. маја 2006. признато је својство цивилног инвалида рата IV групе са 80 одсто инвалидитета и право на личну инвалиднину од 1. априла 2006. године (први пут му је ово право признато 1. фебруара 2001). У поступку је утврђено да је 2. јуна 1993, као цивилно лице, рањен испред своје куће у Смилчићу код Бенковца приликом напада хрватске војске. На наведено решење дата је сагласност Покрајинског секретеријата за здравство, рад и социјалну политику од 10. јуна 2006.

То исто министарство је решењем од 20. августа 2015, у поступку службеног надзора, укинуло напред цитирано решење општине Инђија, уз образложење да је утврђено да је „очигледно повређен закон у корист Куриџа Светозара, а на штету Републике Србије“, јер није ни било правног основа да му се призна својство цивилног инвалида рата с обзиром на то да је рањен у Хрватској, односно ван Србије.

У укидним решењима код поменутих случајева наводи се да према чл. 2. Закона о заштити цивилних инвалида рата („Сл. гласник СРС“ број 6/75), који је важио у време рањавања именованих, као и чл. 2. Закона о заштити цивилних инвалида рата („Сл. гласник РС“ број 52/96), који је важио и у време признавања и у време укидања статуса, својство цивилног инвалида рата и по том основу право на личну инвалиднину може се признати цивилном лицу које је телесно оштећење организма задобило искључиво на територији Србије. У образложењима ових решења наводи се да је такав став заснован на ставу Управног суда изнетом у многобројним пресудама, као и у пресудама Врховног касационог суда.

Дакле, ни код цивилних инвалида рата од признања до одузамања права прописи се нису мењали, а ипак се променило њихово тумачење за 180 степени. Да ли су службеници на нивоу општина и министарстава, који су именованима признали статус цивилне жртве рата, били „глупи“ па нису знали и умели протумачити неколико правних норми? Наравно да нису. Овде је реч о политичком а не о правном ставу. Наиме, и у време признавања права знало се да поменути цивили нису рањени на подручју Србије, али се тада такво питање уопште није ни постављало, пошто су услови за признавање тога права били пребивалиште и држављанство корисника у време подношења захтева, што се види и из образложења укидних решења.

Повређеним цивилима у рату деведесетих на подручју бивше РСК, односно на УНПА подручју, признавање статуса цивилних жртава рата у Србији могуће је постићи на два начина: аутентичним тумачењем спорних норми од стране законодавног тела које их је и донело или изменама и допунама прописа који регулишу ову материју. Наравно, за то је потребна политичка воља актуелне власти. У противном, ако и даље остану на снази садашња тумачења, изражена кроз поменута укидна решења и судске пресуде, повређени Срби из бивше РСК остаће једини на подручју бивше СФРЈ без признатаг статуса цивилних жртава рата.

Да се Србија изборила да неко други (Хрватска или УН) призна повређеним крајишким цивилима статус цивилних жртава рата, наравно да би и промена тумачења прописа у Србији била смислена и оправдана. Овако остаје утисак, као и код удовица погинулих Крајишника, да се у Србији променом власти променило и тумачење истих прописа у циљу смањења издатака из државног буџета и извођења државе из дугогодишње кризе.

Да ли се то Београд и сада (цивилним жртвама рата), као и деведесетих, брани у Книну?

Саво Штрбац, Документационо-информациони центар „Веритас“

извор: www.novosti.rs/вести/београд.491.html:609013-Саво-Штрбац-И-инвалиди-бране-Београд

0 гласовa