Београд – У мају су две породице из радничке колоније бившег грађевинског гиганта Трудбеник замало принудно исељене, а од тада убрзано пристижу решења и осталим станарима улице Лунета Миловановића у Београду.

Више од 30 породица на београдско
м Коњарнику живи у баракама које су пре 25 година добили од предузећа као привремени смештај.

Чекали су станове који су им следовали, а фирма је приватизована, закони промењени и земљиште на ком су бараке је продато. Породице су сада на корак да остану без јединог крова над главом.

Луковићи и Јокићи су избегли исељење у мају захваљујући окупљеним новинарима и комшијама и од тада страхују од тренутка када ће извршитељи поново доћи.

Опстанак у мемли

Ново решење стигло је и у бараку Славке Хорватовић (74). Пише да је рок за исељење 27. октобар.

Она живи у колективној бараци са још неколико пензионера предузећа Трудбеник и проводи дане у више него скромној собици препуној влаге.

Једно купатило дели њих шесторо. Стара када која цури на све стране и један чучавац за њих су свакодневица. У таквим условима, већ тридесет година живи бака Славка, а како каже, сада и одатле хоће да је избаце. Као да она сама не би отишла из бараке страве и ужаса да је само имала где.

„Живим сама. Немам мужа и децу. Ову собицу сам добила од свог предузећа Трудбеник у ком сам провела радни век као чистачица. Зар мислите да бих живела овде да могу било шта друго себи да приуштим“,  прича за „Вести“ скромна Славка.

Стара и болесна

Она живи од 12.000 динара пензије. Каже да јој то полази за руком јер је сналажљива.

„Ја за хиљаду динара (око осам евра) купим храну, и то ми потраје пет дана. Растегнем, потрудим се како морам“,  каже Славка.

Ако је избаце из бараке, Славка ће постати бескућник.

„Да имам новца, ја бих отишла под кирију. Са сто евра месечно немам ни да једем довољно, а камоли и то да платим. Чекала сам стан од предузећа, и ето, никада га нисам добила. Ја не тражим много, само једну собу да не будем на улици“, са сузама у очима говори нам несрећна старица.

Страхује шта ће се десити када дође 27. октобар.

„Ја сам стара и болесна, отпор не могу да пружим. Стегне ми се у грудима кад год помислим. С оваквим стресом, исељење нећу ни дочекати“,  као да се помирила Славка Хорватовић.

Страшније од рата

Славкина комшиница Милица Јокић и сама чека исељење. Каже да су све породице из бараке у тешкој ситуацији, а још је страшније када ударе на старе и немоћне попут Славке.

„Човек не зна шта ће. Ја сам дошла 1992. године с децом из Зворника када је почео рат и то није било тако страшно као ово. Дошла једна лопужа која је цело предузеће растурила за годину дана. Ми ћемо се борити, протестовати, нећемо дозволити да нас оставе без крова над главом“,  каже Јокићева.

На улицу болесни и деца

На удару извршитеља последњих месеци највише су они који имају најмање.

Почетком јуна, после неколико неуспешних покушаја принудног исељења, породица Хаватми је напустила свој стан на београдском Дорћолу.

Због дуга од 6.500 евра старог преко 20 година пензионерка Бранка Хаватми и њен син Тарик који болује од церебралне парализе нису могли да спрече да њихов стан буде продат на аукцији буквално упола цене.

Бранка је желела да измири дуг и мирно проведе пензионерске дане са болесним сином, али није јој дозвољено.

Један суд, две правде

Једна од највећих мистерија која мучи станаре јесте како су поједине комшије добиле могућност да откупе своје бараке или добију неку стамбену јединицу у замену.

„Исте судије су судиле, у истој фирми смо радили, под истим условима станујемо, а пресуде су различите. Као да не важе иста правила за све и то нас највише боли. Ми нисмо кивни на те комшије, јер разумемо да се свако бори за себе, али јесмо на суд“,  испричао је за „Вести“ Војимир Луковић.

Наиме, сазнали су да су остали без крова над главом тек када им је предат новац од продаје стана, односно оно што је остало када је намирен дуг.

Прошле седмице прашина се опет подигла на Дорћолу због покушаја принудног исељења самохране мајке Татјане Аничић и њеног петогодишњег сина.

Она има купопродајни уговор, али због судског поступка који је покренуо бивши власник стана против инвеститора, Татјана је на корак да заврши на улици. Српско правосуђе, чини се, глуво је и слепо у овом случају.

Иван Тимотијевић, машинбравар у пензији, успешно избегава принудно исељење из своје куће у Савамали у којој живи већ 30 година. Он поседује сву неопходну документацију да је кућу добио од предузећа Искра где је радио.

Каже да су му извршитељи већ неколико пута куцали на врата услед судских заврзлама чији је једини циљ да се тајкуни домогну атрактивних локација.

Купили мачку у џаку

Пре годину дана породица Стојановић из Лесковца избачена је на улицу из куће коју су купили 2009. од Јелене Митић за 10.000 евра. Међутим, нису знали да шестина куће припада извесној Снежани Гајић. Уместо да тужи Митићеву што је кућу продала, она је пресавила табак против породице Стојановић која је изгубила дом који је поштено платила.

А. Вучићевић / Вести

 

www.vaseljenska.com/vesti-dana/sirotinju-sele-u-smrt/

3 гласa