четвртак, новембар 23, 2017

Србе је идиотска наивност скоро уништила

Србе је идиотска наивност скоро уништила

-

Страдања српског народа у двадесетом веку и грубо фалсификовање чињеница. Одговорност за злочине над Србима у Хрватској Тито приписао немачком окупатору Злочини 42. вражје дивизије у Мачви Злочини 42. вражје дивизије у Мачви

ВЕЋ годинама уназад почетком августа сведоци смо готово шаблонизованог сценарија који се одвија у Хрватској. Говор мржње, грубо фалсификовање историјских чињеница, неодмерене изјаве најодговорнијих државника, оптуживање Срба и Србије за све недаће овог света, све је гласније, а кулминација се завршава на дан „Олује“ усташким покличем „За дом спремни“.

Од уласка Хрватске у Европску унију све је очигледнији национализам и распирују га политичке странке које напуштају своје демохришћанске корене и усмеравају га у политичком деловању у савезу с онима који не само да су националисти него заступају и пронацистичке, односно проусташке ставове.

Брисел и Вашингтон о томе ћуте. Повремено су спремни да нас упозоре да заборавимо прошлост, да заборавимо шта нам се догађало у прошлом веку, да заборавимо историју, да се окренемо будућности и да градимо другачије Србију, другачије односе у окружењу.

Не сумњајући нимало у њихове добре намере, понекад им је тешко објаснити да, нажалост, Срби и Србија не могу да побегну од историје, да је она испреплетана са свим оним што нам се и данас дешава. Сусрећемо се са њом на сваком кораку наше свакодневице, а поготову почетком августа.

Кад неко каже да је 250.000 људи протерано са својих вековних огњишта да би била спречена нека „нова Сребреница“, онда морамо да се позовемо на историју и да га подсетимо на многобројне „Сребренице“ у прошлом веку.

РЕХАБИЛИТАЦИЈА Степинца, поништење пресуде Главашу, усташки поздрави на јавним скуповима, узвикивање пароле „За дом спремни“ на сваком кораку не да само подсећају на прошлост него наговештавају повратак у прошли век. У деведесете, седамдесете, у 1941. годину и на, већ помало заборављену 1914.

И ето нас опет у сусрету са историјом, са далеком 1914. и терором и крвопролићем у Србији после аустроугарског напада. Нико у Србији није могао да разуме мржњу „браће“ са оне стране трију река, с којом су кидисали на српске војнике и цивилно становништво. Како су се они држали када су у лето 1914. кренули да поробе Србију, најбоље илуструју подаци о броју одликованих војника и официра – Хрвата за подвиге у том походу. За „јуначко држање“ у Мачви, 1. новембра 1914, стотину њих је одликовано и унапређено… Неки су добили и највиша одликовања која су уопште постојала у царству Хабзбурга – Орден витеза Марије Терезије, који је одликованом аутоматски доносио баронску титулу, аустријско, односно мађарско племство.

Приликом другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске, Вражје дивизије, чији је припадник био и Јосип Броз, потоњи маршал Југославије, нанели су огромне губитке Дринској дивизији II позива… Подручје на коме је оперисала ова дивизија најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва из 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

Једно од дивљања аустроугарских војника 1914. године у Мачви забележено је у селу Дубље код Шапца. Српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане деце. У следећој, наишли су на четворо малишана са одсеченим главама стављеним поред њих, а на петом је остала глава да виси…

И ПОСЛЕ рата, стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Београд је опростио и пружио руку за историјско помирење.

Аустријски историчар Једличка је писао да се ни у једној држави насталој на рушевинама Хабзбуршког царства није тако благонаклоно односило према бившим официрима аустроугарске војске као у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. У нову, југословенску, војску примани су чак и најосведоченији непријатељи Србије, генерали аустроугарске војске, какав је био случај са злогласним гувернером Србије за време окупације, Хрватом Салисом Севисом, који је у Београду јавно упозоравао Србе да Аустроугарска има довољно вешала за целу Србију…

У југословенску војску примљен је одмах после проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Славко Кватерник, који ће у априлу 1941. прокламовати хрватско-муслиманско усташку државу. Иако познат као изразити „србождер“, примљен је у југословенску војску са чином више – потпуковничким. Постављен је за команданта гарнизона у Цељу. Доживео је и ту част да га краљ Александар 1918. прими у „нарочиту аудијенцију“ и, затим, одликује га Орденом белог орла.

Сви ови бивши аустроугарски официри, примљени са чином више у југословенску војску, углавном, нису остали верни заклетви коју су положили Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији. Неки су је погазили такорећи одмах, ставивши се у службу непријатељских држава, а неки 1941, када је основана војска усташке државе, у њој се нашло равно – 3.600 официра југословенске војске, међу којима – 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1.005 капетана, 417 поручника…

Тито, Владимир Бакарић и Иван Стево Крајачић,

ГЛАСНОГОВОРНИЦИ нове Хрватске не желе да схвате да су Другим светским ратом и злочином над Србима у НДХ дубоко поремећени односи између два најбројнија народа бивше Југославије и да се једино могу превазићи само суочавањем са свим димензијама тог великог злочина, а не његовим игнорисањем.

Нажалост, и овде морамо још једном да споменемо Јосипа Броза Тита, који је учинио медвеђу услугу и Србима и својим сународницима. Лицитирањем бројем јасеновачких и других злочина, које је сам започео. Он је јула 1961, у Титовом Ужицу изјавио да су усташе побиле „на стотине и хиљаде Срба и хрватских родољуба“.

Jедна од најотужнијих страница јасеновачке трагедије је управо лицитирање бројем жртава, које траје, ево, већ пуних 75 година. Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача пријавила је Међународном суду у Нирнбергу да је у Јасеновцу убијено 600.000 људи. Херман Нојбахер, Хитлеров опуномоћени министар за југоисток, писао је да је у логору Јасеновац убијено 225.000 Срба. Немачки командант југоистока генерал Александар Лер наводио је 400.000 жртава у НДХ, а исту цифру помињао је немачки генерал хрватског порекла Лотар Рендулић. Његов колега Ернест Фик је идејном творцу Холокауста, генералу Хајнриху Химлеру, 16. марта 1944. писао је да су усташе побиле „600.000-700.000 Срба“.

Усташе су 22. априла и 1. маја 1945. до темеља срушиле јасеновачки логор и спалили архиву, а једино нису успели да спале све тек побијене логораше и пећ у циглани, у којој су спаљивали живе људе. Оно што нису стигле да сруше усташе, урадила је тек успостављена комунистичка власт у Хрватској. Наложила је да се до темеља уклони зид око јасеновачког логора, поруше све стражарнице и осматрачнице, жичане ограде и пољски бункери. Срушена је и цигларска пећ, коју су усташе биле претвориле у крематоријум.

Усташки џелат „по обављеном послу“ у Јасеновцу

Седам година касније 27. јула 1952, на годишњицу једног од тежих усташких злочина над Србима, у Глини, Тито је одговорност за злочине над Србима, Јеврејима и Циганима, извршен у НДХ, скинуо с леђа ове злочиначке државе и приписао га немачком окупатору!

БИВШИ загребачки надбискуп Фрањо Кухарић сумњичаво је фебруара 1981. у загребачкој катедрали поменуо „оних 40.000 жртава које се приписују Јасеновцу“, а први председник самосталне Хрватске, Фрањо Туђман, пред распад бивше Југославије писао је да је у Јасеновцу „страдало око 30.000-40.000 особа“. Тек 2013, 33 године после Титове смрти, сарадници Спомен-подручја у Јасеновцу сачинили су привремени, непотпуни списак од 83.145 јасеновачких жртава, а Музеј геноцида у Београду регистровао је именом и презименом више од 88.000 жртава логора у Јасеновцу.

Патријарх Герман је на освећењу Храма Светог Јована Крститеља, сада манастира, у Јасеновцу, 2. септембра 1984. рекао:

„Браћо, да праштамо – морамо јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо. Нека праунуци праунука наших знају да је онај огромни бетонски цвет на Пољу јасеновачком сведок једног безумља, које никада више не сме да се понови.“

Опростити, али и подсетити да се почетком јула 1966, на отварању споменика у Јасеновцу, није појавио главни домаћин, председник Сабора Хрватске Иван Стево Крајачић, који је уместо у Јасеновац отишао у оближњи Липик – у лов. По завршетку лова у Јасеновцу припити Крајачић је председнику борачке организације Србије, Радисаву Недељковићу, који је предводио делегацију Србије на отварању јасеновачког споменика, рекао:

– Мало смо вас овдје побили!

КОНАЧАН БРОЈ ЖРТАВА

НА основу досадашњих истраживања, београдски историчар Драган Цветковић процењује да коначни број жртава у Јасеновцу износи између 122.300 и 131.100 људи, жена и деце. И да су усташе, поред Јасеновца, у другим логорима и на кућним праговима широм Босне и Херцеговине и Хрватске побиле и у јаме безданке бацили још 345.000 Срба.

www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:680443-Revizija-istorije-pocela-u-Glini

6 гласовa