После масакра који је у тржном центру Олимпија у Минхену у петак навече починио 18-годишњи младић иранско-немачког порекла Али Давид Сонболи, рођен у Минхену, познато је да међу 10 мртвих нема држављана Србије, а идентитет великог броја повређених особа још се утврђује.

Полиција је саопштила да су убијени старости између 14 и 45 година, највише их је од 14 до 20 година, а међу убијенима су и три жене. Иако су убицу медији окарактерисали као појединца који је пуцао насумично на све око себе, јасно је да је ипак бирао млађе особе. У том паклу страха и смрти у тржном центру Олимпија у петак навече задесило се и неколико наших људи, који су на сву срећу прошли без повреда, али је било и оних који су за длаку избегли смрт.

Стефан Кркљић из Мозбурга дошао је у Минхен са намером да са сестром Моником у трговачком центру Олимпија (ОЕЗ) обави куповину и да се исте вечери врати кући.

– После обиласка трговина зауставили смо се у парфимерији. Када смо одатле пошли кући, у близини смо видели младог човека са пиштољем у руци и панично бежање и галаму људи. Зачули су се и пуцњи, а онда су присебни трговци све нас који смо били у трговини увели у складиште трговине и ту нас закључали. У складишту смо остали закључани три сата, тако да сестра и ја нисмо били у могућности било шта да сазнамо шта се догађа јер нам се испразнио мобилни – каже Стефан Кркљић.

Коначно је стигла полиција и спровела их до објекта у близини где су сваког легитимисали и узели основне податке.

– Пролазећи кроз зграду тржног центра на једном месту смо видели покривено тело убијене особе и онда још више постали свесни у каквој смо опасности били сестра и ја. Могу рећи да смо се све време молили Богу и надали се да ће све бити у реду са нама. Када нас је полиција саслушала, речено нам је да можемо ићи кући, али и да мој ауто у оближњој гаражи не могу да преузмем. Позвали смо једног пријатеља из Минхена који је дошао по нас, а онда сам назвао пријатеља из Мозбурга који нас је одвезао кући – каже Стефан Кркљић и поставља себи више питања.

За њега је тешко објашњиво да један човек може да почини такав масакр, а да му се нико не супротстави, поготово што је у тржном центру било људи из обезбеђења. Стефан Кркљић је због тога уверен да више нема сигурног места у свету.

Неколико метара од атентатора

Миомир Михаиловић из Минхена је у петак по подне отишао у продавницу Сатурн, која се налази преко пута ОЕЗ и ту се задржао десетак минута дуже него што је планирао. То му је помогло јер би се да је било другачије нашао у веома тешкој ситуацији.

– Са удаљености од свега неколико метара из трговине видео сам младића када је изашао из ресторана Мекдоналдс и почео да пуца око себе. Чуо сам 10 до 15 пуцњева. Завладала је паника, људи су викали и бежали на све стране. Испред Сатурна је запомагала рањена жена, а у њезиној близини лежало је непомично тело младића кога је метак погодио у груди. У трговини се активирао аларм, закључана су сва врата и спуштена је метална ролетна. Један храбри младић из Сатурна је откључао врата, изашао вани и дозивао Хитну помоћ да помогне рањеној жени која је ту лежала и јаукала. Тада сам искористио моменат и изашао вани. Нисам знао на коју страну да кренем, па сам ушао у подземни пролаз, где је била станица подземне железнице. Али, већ тада није возио У-бан, па сам прошао на другу страну. Намеравао сам да се из другог правца приближим Тржном центру, јер сам у гаражи оставио ауто, али је све било блокирано. Ту су већ биле телевизијске екипе, много полиције и ја сам решио после скоро два и по сата задржавања да кренем пешке кући. На путу до куће замолио сам једног таксисту да ме одвезе кући – каже Миомир Михаиловић.

Позиви Конзулату

Снежана Миљанић, генерални конзул Републике Србије у Минхену, каже да је после вести о пуцњави у тржном центру Олимпија њима стигло много телефонских позива.
– Звали су људи из Минхена и Баварске, из других држава, али и Србије. Свако је желео да чује шта се догађа у Минхену и понешто о својим рођацима, пријатељима. Јавили су нам се људи из Бамберга који нису могли да се врате кући јер није било возова. Ми смо организовали њихов превоз до куће. Били смо у контакту са минхенском полицијом тако да смо имали информацију да међу мртвима нема држављана Србије – каже Снежана Миљанић.

А код куће су супруга др Мирјана и син Бранислав сатима безуспешно покушавали да с њим успоставе телефонски контакт. Његов телефон је остао у колима и тек када се појавио на вратима стана, сви заједно су одахнули.

– На сву срећу задржао сам се у Сатурну и тако избегао одлазак у тржни центар, у који је после пуцњаве испред Мекдоналдса утрчао тај младић – каже Михаиловић.

Он је у суботу отишао до Тржног центра и успео да уз дозволу полиције узме личне ствари из аута и врати се кући.

Паника

У тржни центар Олимпија сваки дан два пута долази због посла Зоран Рончевић из Минхена, који има фирму за доставу лекова. У петак је у вечерњим сатима са сином кренуо до свог пословног партнера у овом великом тржном комплексу.

– Били смо надомак Олимпије тржног центра када нас је зауставила полиција и рекла да се даље не може, јер је тамо била пуцњава. Тако смо за неколико минута закаснили и избегли могућност да се задесимо у време велике трагедије у овом објекту. Видели смо велики број полиције која је била опремљена за овакве случајеве и брзо је реаговала, али није успела да спречи трагедију. Оно што ме изненадило у свему јесте велики број погрешних информација које су долазиле и са званичних места, које су додатно стварале панику и несигурност код грађана – каже Зоран Рончевић.

извор: www.vesti-online.com/Vesti/Svet/587849/Srbi-u-Minhenu-u-velikom-strahu-Smrt-gledali-u-oci

1 глас