Сребреница 11. јула 2015. године. Шта написати после 20 година од уласка Војске Републике Српске и нашег генерала Ратка Младића у овај град, који је све време рата био за несрећне Србе страдалачки и мученички?! Кажу данас са језом мештани Срби да је по уласку хорде Алијине солдатеске у Сребреницу 1992.остало свега пет православних породица, којe нису напустиле свој град.

Мислили су, наивно, да их нико неће дирати. Сви Срби који су остали у овом граду, страдали су на најстравичније начине, које људски ум не може да схвати! Мушкарци су живи касапљени, или живи спаљивани, а жене везиване у ланце, силоване, пребијане, потом убијане. Муслиманска војска је била свирепија од усташа у време НДХ.

Градић је смештен у котлини, запоседа брдашца која се неукротиво уздижу. Древну нашу варош, познату у српској средњовековној историји из времена деспота Стефана Лазаревића, опасују оштра брда и густе шуме. Та дивљина сада изгледа некако мрачно и тајанствено и прва помисао јесте: шта се крије иза ових високих брда и немих, претећих шума?

Пролазимо једном улицом чудног назива и чујемо језике туђе. Град просто врви од странаца.Они су ту због Мезарја. Распитујемо се: пристигле неке белосветске невладине организације и новинари, студентарија, камермани, фоторепортери, преводиоци… има и арапског света. Ипак,понајвише се збори енглески! „Откуд”они, као да„никада ниједан народ нису унесрећили, нити извршили крваве колонизације, грабили и крали туђе, затирали народе”.Чисти и часни”, па стога могу да деле „памет” о геноциду,арогантно пишу у УН резолуције о геноциду против измученог српског народа; а управо „они”најбоље знају како се то ради.

Ове године, као и претходних, Срби Сребренице су своју децу евакуисали и то десетак дана преобележавања у Поточарима. Сребреница је сада скоро без српске деце. Напетост је присутна у ваздуху, на сваком кораку, у погледу. У трговини. Осећа се притајена мржња према православцима. У неким биртијама Србима невољно точе пиће, а у неке градске кафане Срби из опреза не улазе. Исламске земље обилато финансирају своје миљенике у североисточној Босни. А несрећне и остављене Србе заборавили су чак и неки моћни сународници обе српске државе.Нико од њих им није дошао. Нико их се није од сетио, као да је срамота што живе и постоје!

И сада, по нечијем плану, на Мезарју, довозе се однекуд своји већ сахрањени војници, па их поново покопавају, а многи од њих су масакрирали српску децу, старце, жене…О томе су увелико писали и Љиљана Булатовић Медић, Миливоје Иванишевић, Александар Дорин чија је судбина неизвесна у Швајцарској, али и покојни Зоран Јовановић, који је уклоњен. Опасно је писати, налазити сведоке и снимке, који сведоче истину о ужасном масакру српске деце, жена, стараца, у Сребреници, Братунцу, Кравицама – у 94 наша села, и у Подрињу и у целој БиХ… сведочити праву истину о дешавањима у Сребреници, која је сасвим другачија од званичне.

Надају се да ће некако напунити тај број од 8372. А стигли су, пишу неки страни аналитичари, до 3749, прилично натегнуто. Док на сав глас анимирају васцели свет о својим жртвама,међу којима су и они који су клали и убијали српску нејач током рата 1992-1995, уз пут ожалошћени, срдачно угошћују оне који су плански учинили све да се Сребреница деси, попут Била Клинтона и комплетно приспеле НАТО-свите из периода 1992-1995.

Вратио се Клинтон „дирљиво и тронуто” на место свог злочина!А српске мајке, тихо, у дубокој црнини, коју никада не скидају, оплакују своје синове, ћерке, унучад, мужеве, браћу (само у Братунцу је побијено три и по хиљаде српске нејачи). Чиниле су то Српкиње и у пакленом мраку османлијског царства и у сваком потоњем рату, неупоредиво и много више, него било које мајке на свету. Само једно нису умеле Српкиње; да од својих суза и вековних трагедија, најцрњег српског стратишта Јасеновца, па концентрационих логора Јадовна, Јастербарског – усташког логора смрти за српску децу, Пага, Сиска, црне Козаре… праве скупове на светском нивоу.

Какав је то свет, када на истом месту, под истим небом и сунцем, са сличном недавном ратном трагедијом, ако не и много већом, једнима мртве признају и то подижу до самога неба, па чак и када су доказане убице (евидентирани и бивши Орићеви војници),а од других, искасапљених православних дечака, девојчица, жена, стараца…. они окрећу главу!?

Као да је могуће заборавити крвави српски данак из несрећног рата у БиХ, али и Бљесак, Олују, и многе ужасне и масовне покоље над Србима у прохујалим, нама наметнутим ратовима? Не заборављамо ми – како је Клинтон, САД, НАТО, Србе тада хладнокрвно уништавао, убијао, бомбардовао, српске земље спаљивао и подстрекивао околне народе да се над православним Србима врше масовни злочини, а друге, чак и ако су то биле монструозне убице, попут Орића, храбрио у зверствима…Лицемерна политика светског хушкача!

Осећамо дубоку огорченост, очај и неподношљиву тескобу српског народа у Сребреници. Заборављени од свих и изневерени чак и од својих званичника у РС у које су дубоко веровали. Осећа се тиха туга одбачених и себи препуштених. Не крију огорченост што је српски премијер кренуо у Поточаре, при том на њих није ни помислио, нити на Братунац, нити их је поменуо. Срби Сребренице, несхваћени, преживљавају кошмарне дане и године.

Посматрамо градић, улице, куће, оближњи хотелчић. Неке куће се реновирају или су већ обновљене. Неке зјапе, или су потпуно срушене. Кажу Срби Сребренице, обнављају се масовно мулиманске куће, српске– много теже. Сазнајемо да многи муслимански власници обновљених кућа и не живе у Сребреници, већ далеко, у другим градовима. Овде се појављују једном годишње, и обавезно – када су избори. Да се зна – ко је на евиденцији.

Вече уочи 11. јула. Изложени смо нимало пријатним и испитивачким погледима муслимана са цветнимобележјима, који опазише да смо у друштву мештана православаца. Не пише нам на челу верска и национална припадност. Па чак и да пише, одакле толико нељубави у погледима тих људи. Срба на улицама–скоро да нема. Они се окупљају у заједничким малобројним кафанама, у црквеним просторијама, православном културном центру „Деспот Стефан Лазаревић”. Тихо зборе, или ћуте.

И не може човек да не осети страшну мору која их притиска. Ако постоји град  на свету где је тешко и опасно бити Србин – онда је то Сребреница. Ако постоји место где су све српско покушали да униште, очисте, а потом, оскрнаве – онда је то Сребреница. Бити прокужен, зато што су ти скоро све побили и попалили, а потом жртву прогласе за светског злочинца. Знају Срби добро шта је геноцид, вековима је над њима спровођен.

Дочекује нас председник Скупштине општине Сребреница Милош Миловановић и још неколико угледних Срба. Ту је свештеник цркве посвећене Покрову Пресвете Богородице, отац Александар Млађеновић. Рушена је ова стара српска богомоља и паљена онолико пута, колико су туђинске војске кроз Сребреницу пролазиле, убијале, одлазиле…

„Ово су веома тешки и напети дани за Србе. Чини ми се понекад да се година за Србе дели на време пре и после 11. јула, т.ј. обележавања у Поточарима. И ово ће проћи. Наш циљ није да било кога мрзимо, већ да се изнађе начин да се настави живот. Република Српска и општина Сребреница су организовале петодневну манифестацију Петровданске дане Сребренице, 23 године злочина (над Србима) без казне. Све је посвећено страдању нашег народа у Сребреници, о којем се нити пише, нити говори. Много нам значи што су ових дана са нама наша браћа из Србије, писци,историчари, публицисте. Чини ми се да тако лакше подносимо ове тешке моменте“, каже Миловановић.

Стуб опстанка и останка Срба на овим просторима је млади и храбри свештеник Александар Млађеновић са својом породицом.

„Организовали смо гусларске сусрете, вечери епске поезије, духовне музике, Округли сто на тему страдања Срба у Сребреници од 1992-1995. На Петровдан је уприличена посета српским гробљима у Братунцу, Биљачи, Сасама, на Залазју… бројним околним српским селима, од који су многа затрта од стране муслиманске војске. Одржали смо парастос, запалили смо свеће, а са нама су биле наше сестре и браћа из Србије, претежно представници патриотских организација и српски родољуби.

Уочи Петровдана, под сводом наше богомоље, приредили смо древни обичај паљење лила. Млади са својим породица у нашој порти пале бакље од коре трешњиног дрвета у славу православног празника. Бакље у мраку- има у томе неке симболике!Чинимо све што је у нашој моћи да ове дане олакшамо нашем народу, коме је наметнута ужасна кривица.Многе српске породице које су остале без својих најмилијих у зверском покољу Насера Орића, живе у великом страху. И данас слушају исте речи, исте претње.“

У испред цркве, смештене изнад варошице, седи 69-годишња Илинка Бибић из Сребренице. Каже, дошла је до светиње како би лакше поднела ове дане, који су се претећи надвили.

„Рођена сам одмах после Другог светског рата у селу Виогор, које је осам километара удаљено од Сребренице. Име сам добила по тетки коју су 1942. године заклали муслимани. Овде нећете наћи ниједну српску породицу којој неко није убијен у последњем несрећном рату у БиХ. Ја сам изгубила братића Илију Зекића маја 1992, убио га је Орић на Залазју. Страдали су тог дана и Срби села Сасе, као и братуначка села Загони, Биљача. Преко 70 Срба је тог дана убијено,а заробљено 22 несрећника. И данас се трага за још 12 несталих Срба са овог подручја. У мом родном селу су 10 маја 1992. све куће биле запаљене, горела су сва околна православна села Сребренице.

Да бисмо спасили голе животе, моја породица и ја морали смо за Србију, све док генерал Ратко Младић 1995. није коначно ослободио Сребреницу. Када је Насер Орић упао ужасне 1992.године, Србе је живе спаљивао, секао им главе, а Српкиње су биле силоване, мучене, убијане. Играли су фудбал са одсеченим српским главама. Ужас је Орић ширио животињском мржњом према Србима. Мене највише боли што је српски премијер Вучић, знајући за све ово, отишао у Поточаре на мезарје (а они га понизили и тукли) а на српске гробове и масовна страдања наше деце, жена, стараца се није ни осврнуо. Није дошао ни свећу да им запали! Срби Сребренице су тај гест доживели као нож у рањено срце“.

Биљана Живковић

www.vaseljenska.com/misljenja/srbi-u-srebrenici-tesko-odolevaju-jezivom-pritisku-i-nametnutoj-prici-o-genocidu/

Прочитај без интернета:
2 гласa