Београд – Приближавање америчких тенкова руским границама значи јачање војног присуства САД-а у Европи, посебно на њеном истоку, али то за Москву није изненађење, оцењује за „Политику” утицајни шеф Комитета за међународне односе доњег дома руског парламента.

Алексеј Пушков сматра се једним од најбољих руских познавалаца Запада, где је дуго живео и радио, стичући бројне контакте у највишим форумима Америке и Европе. Ипак, како каже, није дозволио да га обузме „западни дух”, већ је остао веран руском, што га је вероватно и довело на црни списак САД-а, Канаде и Аустралије.

„Мислим да је САД одавно имао такве планове, с обзиром на то да стратегија ширења НАТО постоји још од 90-их година. Колико видим, САД не намерава да се заустави. Сада нас на Западу уверавају да нема говора о пријему Грузије и Украјине у НАТО, али САД делује на билатералној основи са источноевропским земљама“.

Зашто САД то све ради?

У САД-у су од 2006. или 2007. закључили да је Русија потенцијални војно-политички противник Америке. Администрација Барака Обаме, користећи се терминима „изолација и обуздавање” из 50-их година прошлог века, одбацила је све разговоре о партнерству са Русијом и води хладноратовску политику, прилагођену данашњим условима. Американцима је било тешко десетак година, јер нису имали непријатеља, како би одржавали дисциплину у НАТО. Сада су добили основ за консолидацију НАТО. Ипак, не верујем да они желе војни сукоб са Русијом, јер у размени нуклеарних удара не може бити победника.

Да ли је Москва спремна на уступке?

Не може бити говора о промени статуса Крима, који је део РФ. Донбас видимо као део Украјине, али мора имати статус у складу са жељама свог становништва и споразумима из Минска. Једино што САД може да постигне повећањем војно-политичког притиска јесу још већи напори за јачање ефикасности наших оружаних снага.

Под притиском су и друге државе, попут Србије, које је Џозеф Бајден недавно означио као земље на линији ватре. Да ли тај глобални фронт, линија ватре, заиста пролази кроз Србију?

Рекао бих да се Србија налази на вододелници између Русије и западног света.

Ви говорите о води, а Американци о ватри?

Ми избегавамо да користимо милитаристичку реторику. Господин Бајден и америчка страна превише су обузети војном терминологијом и војним активностима изван сопствених граница. У овом случају, умесније је говорити о вододелници. Са једне стране, то је Русија и земље које припадају Евроазијској економској унији, БРИКС, Шангајској организацији за сарадњу. Са друге, то је западна алијанса. Србија није једина земља на тој вододелници, али је можда највидљивија.

Она се налази у процепу између две крупне геополитичке формације, не само зато што је већ била подвргнута агресији већ и зато што је једина земља у Европи која тежи да уђе у ЕУ, али одбија да уведе санкције Русији. Мислим да то ипак не доводи у питање безбедност Србије. На Балкану у овом тренутку, осим ако не буде неких веома активних спољних покушаја дестабилизације, нема довољно „горива” за регионални рат.

Имали смо такву искру у Македонији недавно.

То су покушаји да се отежа позиција Русије у региону, да се нанесе удар њеним геоекономским плановима. Најпре је срушен Јужни ток, а сада имамо покушаје удара на Турски ток.

Да ли ће Турски ток проћи кроз Србију?

У овом тренутку је рано о томе говорити и за сада је најважније да овај пројекат успе на нивоу Русије и Турске. Путин и Ердоган су ових дана разговарали у Бакуу иза затворених врата. Мислим да се Анкара неће одрећи Турског тока, јер јој он даје много већу политичку и економску тежину на Блиском Истоку и у јужној Европи, тако да би Турски ток могао да добије и наставак у облику дистрибутивне мреже гасовода кроз Европу, укључујући и Србију.

Да ли британски предлог резолуције о Сребреници може утицати на дестабилизацију Балкана о којој говорите? Путин је једном приликом рекао да Руси не могу бити већи Срби од Срба, па се поставља питање да ли ће Русија уложити вето у Савету безбедности због сопствених интереса или зато што верује да у Сребреници није било геноцида?

Пројекат британске резолуције је пре свега начин да се притисне Србија, која не пристаје да уведе санкције Русији. Претпостављам да је резолуција форма у којој се Србији шаље сигнал крајњег незадовољства појединих западних кругова. Такође, то је покушај да се негативно утиче на односе Србије са БиХ, односно да се супротставе Београд и муслимани на Балкану. Трећи разлог јесте да се још једном потврди исправност агресије НАТО против Југославије. Ако се каже да је то био геноцид, а није био, онда то оправдава и западну агресију и одвајање Косова.

Да ли то значи да ће Русија ипак уложити вето?

Москва је увек подржавала Србију када је она јасно исказивала своју позицију, увек је бранила њену безбедност и суверенитет. Кад год је Србија имала јасан став, Русија ју је подржала.

Бојан Билбија / Политика

www.vaseljenska.com/intervju/srbija-u-procepu-izmedju-rusije-i-zapada/

Прочитај без интернета:
3 гласa