Пише: Раде БРАЈОВИЋ

НЕ БИ, можда, било што је било, да се – пре деценију и по, на почетку агресивног албанског сепаратизма, подстакнутог и заштићеног америчким и NATO силницима – српска власт понашала, у понечему важном, онако како није требало.

Конкретније и прецизније – да, на пример, влада и њене службе сакрију оно што је касније добило улогу бумеранга. Било је тако од почетка, док се затезала мрежа Југославије, чији су полит-фактори обмањивали, пре свих, српски народ да „Шиптари хоће само мало већу аутономију” и да су њихови најважнији „предводници с нама…”

Како је било – знамо. Како је сада – видимо. Изгубили смо много, али не и навику да често – скривамо истину! Наравно, кад је непријатна, па илузионистички мислимо да је трајно могуће избећи последице…

Они који смишљају и остварују, или активно прате и тумаче политику – не само новинари, они, можда, најмање – неретко ураде нешто чиме мисле да мудро помажу, а у ствари изазивају немерљиве штете, посебно онима којима би требало да сви, и све, и у свему, превасхидно буду подређени – грађанима. Од њих, наиме, владари скривају и оно што би морали да примене и провере, и то управо с народом, и у народу – да скривање не би прерасло у прећуткивање, па у ћутање и слично, а онда у навике и мука…

Тако је било са статусом албанске државе на територији српског Косова и Метохије, којој су званичници одређивали крајњи домет до – веће аутономије. Да неће бити ни корак више упорно су понављали и док је растао број земаља које су признавале независност албанске државе, чак и после одлуке међународног суда да није незаконита. За нас је била лажна, и док су њени представници учествовали у раду Савета безбедности УН, или на разним скуповима, па и неким регионалним. Наши званичници су придавали готово никакав значај чињеници да се одлучивање о Космету из тела УН пренесе у институције ЕУ, где је било довољно да се власт Приштине, наводно минимизира ознакама звездица и фуснота, које неки домаћини скупова нису обележавали на листама дневних редова…

Некад је српски представник нешто протестно процедио, толико и тако да је, мало-помало, политика Србије о Космету и сама постајала маргинална – сишла у фусноту. Показују то разни догађаји, међу којима су неки раритетни, као онај у Тадићево време кад је, после даноноћне расправе, усвојена српска скупштинска резолуција, уместо које је, готово истог дана, представник Србије потписао документ Европске уније о КиМ за седницу Генералне скупштине УН…

Европа је, рећи ће реалисти, за нас најважнија, у њој остварујемо све, -политичке и друштвене, економске и друге приоритете – кад постанемо чланови. Зато се до тада и сада све подређује том путу – није, зато, морао да се објашњава тадашњи нагли преокрет за ГС УН, мада прећуткивање ништа важно није скрило. И, сада се крупни догађаји прећуткују или се толико шкрто и са маргиналних позиција нешто саопшти да контнуитет прећуткивања – није угрожен.

Јер, најважније је да се не угрози перспектива пријема у ЕУ – кадгод буде.

Знају то лидери САД и ЕУ – зато смо сведоци јединствених догађаја. Или, доказа шта све можемо да прескочимо и оћутимо.

Минуло је, на пример, више од две године – подсетио је и премијер Вучић, пре неки дан – од потписивања споразума о успостављању Заједнице српских општина на Космету, и то најзваничније, у Бриселским преговорима, уз посредовање угледника ЕУ – па још ништа. Као да текст тог споразума приштински руководиоци још – нису прочитали. А, требало је увелико да се примењује.

Без овог, и свих других, досадашњих и будућих споразума, нема оног најважнијег посла – приближавање пријему. Тај тренутак може да уследи тек кад се претресу такозвана поглавља, програми за прилагодјавање чланству – да Србија буде као и друге државе Европејаца. И та поглавља се чекају дуже од свих нормалних чекања, јер стално се најављују и још сталније одлажу.

Јуче је најављен нови, добар термин – почетак до краја године… Зна се и зашто се чека тај крај, док се не среди српско-албански пројекат односа – онако како их види ЕУ. Прећуткују ли се и ту разлози – они који се знају…

И, тако док не „опипамо” јасну слику чланства у ЕУ – Београда и Приштине, у Србији навукавање на прећуткивање захвата и друге националне преокупације, оне изузетно и важне и успешне, какав је – тенис.

Толико смо навикли на победе Ђоковића и других да је пораз искључен – као да је забрањена та реч! Тако је на једној телевизији, ти-ви новинарска водитељка најавила да је Ђоковић победио, а прескочила поразе Типсаревића и Троицког, као да нису део исте информације јер су играли на истом турниру, пре Ђоковћа. Да би информација била комплетнија у својој позитивности, Ђоковићу је додата Јанковићева која је такође победила, наравно на другом, женском турниру. Без улажења у анатомију новинарске професије и њених правила, довољно је поменути само једну димензију – да се прећуткују лоше, а пролазе добре вести. То,наравно, није из новинарскиг кодекса, већ из колективне националне преокупације, можда и потребе – да прећуткујемо.

Лакше је – у тренутку. Пракса, на жалост, поручује – прећуткивање води у ућуткивање. О Косову и Метохији нас одавно – ућуткују. Некако бисмо, можда, и издржали да списак није – дугачак!

fakti.org/srpski-duh/srbiju-a-i-sve-nas-odavno-ućutkuju-povodom-kosova-i-metohije

Прочитај без интернета:
2 гласa