Термин „самомрзећи Србин“ означава Србе који не могу да поднесу да буду припадници народа који је на Западу непожељан и обележен као агресор

Нови Стандард ће у два наставка објавити делове из књиге нашег сарадника Милана Дамјанца, коју је под насловом „Самомрзећи Срби“ (Центар академске речи, Шабац 2015) управо изашла из штампе. Овом приликом следи део Дамјанчевог уводног излагања а после њега одломак рецензије.

* * *

Идентитет бисмо могли да дефинишемо као осећање целовитости и постојаности личности, без обзира на промене у особи и око ње. Наравно, идентитет се временом развија, али никада не губи своју суштину. Уколико изгуби, ради се о кризи идентитета. Национални идентитет је далеко сложенији, а опет ништа мање значајан за развој једног народа, нације и државе и тиче се осећања припадности једној групи коју веже иста култура и историја. У Оксфордском речнику напомиње се да Хјум дефинише идентитет као „стање или чињеницу о опстанку исте личности кроз различите фазе егзистенције; континуитет личности“. У колективном смислу, пак, идентитет се гради пре свега у односу на реалног или замишљеног Другог, односно, у односу на спољашњи други идентитет. Вреди истаћи да су национални и културни образац неодвојиви.

Постоји доста дефиниција нације, међутим ми ћемо поћи од оне ону коју је дао Антони Д. Смит, а затим ћемо говорити о оним модусима нације који најразумљивије описују балкански појам нације са свим локалним специфичностима. Смит каже да „нација се – дакле – може дефинисати као именована људска популација са заједничком историјском територијом, заједничким митовима и историјским сећањима, заједничком масовном, јавном културом, заједничком економијом и заједничким правима и дужностима свих припадника“ [1]. Основна тема којом ћемо се бавити јесте разматрање узрока урушавања српског националног идентитета, последицама слабости идентитета и слабљењу јединства националног ткива као последице тога. На почетку, ваљало би да једноставним речима размотримо разлику између народа и нације, који ће нам послужити да промислимо о питању да ли су Срби недовршена нација која је више народ или већ изграђена нација.

Грубо назначено, могло би се рећи да народ ствара државу, чиме постаје државотворни народ, а тек након стварања државе и њених институција он долази у позицију да преко своје елите гради јединствени културни и политички идентитет и одређује тежње и карактер државе, чиме долази до стварања политичке нације. За потребе овог разматрања поделићемо нације на оне полиетничког (грађанистичког) типа, и оне народног (етничког) карактера. Главна разлика је у томе што грађанистичке нације почивају на државно-правном уређењу, док народне (етничке) нације нису омеђене државном територијом. Међутим историја је показала да нације које су настале на етницитету а нису у стању да апсорбују у свој државно-политички и културни систем своје сународнике ван граница суверене земље, доживљавају да се од делова њихове нације стварају нове нације или нови народи, а затим и нове нације. Немачка, Аустрија и Црна Гора су најбољи примери ових појава.

Нације и данас јесу најефикасније средство одбране од империјализма. Бег од националног и културног одговара само империјaлним силама и великим корпорацијама које желе да контролишу сваки аспект људског живота. Тек мноштво појединачних воља сједињених у јединствен израз воде истоветном циљу, и само тада народ је снажан.

Национални образац је условљен постојањем снажног културног обрасца који обухвата све сфере живота и обичаја једног народа, и који од њега ствара снажну и постојану целину. Непостојање једног писма, једног дијалекта, једне вере, једне културе (уместо мноштва регионалних) и једне архитектуре, условило је стварање нових нација из српског националног ткива. Све ово не значи да није могуће стварати нацију на заједничком језику, али смо, чини се, закаснили. Међутим, како је дошло до овог стања? Шта је изазвало националну катастрофу у двадесетом веку која и данас траје?

Разматрање националне катастрофе српског народа у 20. веку нипошто није лак задатак. У овом разматрању поље интересовања ограничићемо претежно на грешке самих Срба за данашњу ситуацију, а спољашње интересе намерно избећи или их само споменути тамо где буде неопходно. Узрок кључних проблема Србије и српског народа на унутрашњем плану данас се могу сврстати у две групе: проблем идентитета и биолошки опстанак. Уколико претпоставимо да нацију чини одређен скуп људи који имају заједничку историју, традицију и културу на одређеној територији схватићемо да је, пре свега, нација схваћена као носилац једне културе, система вредности, те самим тим, једног начина живота. Срби, као народ који је изборио право на сопствену државу, имају заиста величанствену културу, која је опстала упркос искушењима кроз које је овај народ пролазио од самог настанка.

* * *

Ова књига разматра проблем српског идентитета у 21. веку. Питање идентитета би морало бити приоритет српске државе, али је, као и многа друга питања, овај проблем дуго прећуткиван. Јавна је тајна да Срби већ дуго нису јединствена нација и да немају обележја јединствене нације. И данас се делимо на Косовце, Херцеговце, Војвођане, Шумадинце итд. Наше деобе су толико изражене да временом утичу на формирање других нација које проистичу из српског етничког ткива.

Национални идентитет данас јесте пре свега квалитетно осмишљени културни идентитет. Идентитет пре свега мора подразумевати заједничко историјско сећање и доживљај јединства. Ова књига даје другачији поглед на формирање и каснију деконструкцију српског идентитета. Од првог покушаја обнове српске државе и националне идеје до стварања прве Југославије прошао је тек један век. То није било довољно за изградњу српског националног и културног идентитета. Још од обнове државе радило се на промоцији српског идентитета, али је то било отежано различитим факторима на које се није могло једноставно и брзо утицати. Велики број Срба и српских територија остале су ван границе обновљене Србије, а њихово поступно ослобађање условило је велике разлике у обичајима и наслеђу. Такве разлике су убрзо прешле са нивоа верских на ниво регионалних, а са нивоа регионалних на ниво културолошких. Ускоро су посебне српске регије започеле процесе формирања нових националних обележја уз обилату помоћ страног фактора. Улазак у Југославију је стога имао другачији смисао од оног који му обично приписује садашња српска елита. Тај улазак је био мотивисан жељом да се, уместо поправљања српског идентитета, изгради нови. Та катастрофална процена српске елите оставља своје последице и данас. Срби не могу да се снађу нити разумеју у времену у коме су се нашли. Српске разлике и деобе су толике да се и ова мала, окрњена територија Србије претвара у СФРЈ – скуп малих али бројних диверзитета које могу довести до распада и ове окрњене територије. Дакле, страни фактор не намеће и не производи деобе, већ користи и развија већ постојеће деобе унутар српског културног и националног идентитета. Након идентитетског слома, народ је остављен на ветрометини потпуно сам и изгубљен, збуњен над свиме што му се догодило, ишчупаних корена и отуђен од традиције.

У време СФРЈ је пуно рађено на деконструкцији српског идентитета пошто је само слаб српски фактор, који је представљао већину становништва, значио јаку и снажну СФРЈ. Заправо, слаб српски фактор значио је снажну владу која има неограничене ингеренције. Како би се ово стање одржало, започело се са продукцијом нове српске елите која је заправо била антисрпска и служила је даљој деконтрукцији идентитета. И данас болујемо од исте бољке – народ је слуђен и подељен, а српска елита потпуно однарођена и дејствује супротно народним и националним интересима.

Самомрзећи Србин стога постаје термин који означава припаднике српског народа који не могу да поднесу да буду припадници народа који је обележен на Западу као агресор и непожељан. Нешто слично је познато у јеврејском народу. Њихова елита ове припаднике свог народа назива „самомрзећим Јеврејима“.

Припадници народа који не желе да буду део свог народа почињу истински да мрзе све што је у вези са својим идентитетом и културом. Тако постепено наликују на оне који мрзе њихов народ, а неретко постају и гори од њих. Овај део народа се у окупираној територији проглашава елитом како би јасније и снажније спроводио политику окупатора. Стога ова елита служи за преваспитавање свог народа и бољу и успешнију контролу која се спроводи путем образовних и културних институција, медија и полуга извршне власти. Тако држава постаје непријатељ свог народа званично прогласивши непријатељску политику за своју. Пре било какве расправе о српском националном идентитету, важно је разобличити ове механизме власти и утицаја, разумети разлоге сукоба и деоба, а онда направити консензус око тога шта може и треба да чини српски национални идентитет. Уколико желите да разумете узроке и механизме и сазнате нешто о могућим решењима новонастале ситуације, прочитајте ову књигу која се на детаљан начин бави проблемом деконструкције српског националног идентитета и могућих корака за његову поновну реконструкцију.

________
Упутница:

[1] Smit, Antoni D. : Nacionalni identitet, Biblioteka XX vek, Beograd 2010, str. 30.

Наставиће се

Милан Дамјанац

www.vaseljenska.com/misljenja/srbomrzeci-srbi-1/

Прочитај без интернета:
0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ