У ВРЕМЕНУ чуда све је могуће, па и то да градска школа дође сеоским ђацима на ноге. Како на ноге? Лепо – наставници у Бачкој Паланци узму дневнике под мишку, укрцају се на скелу код Бегеча, и ето их за тридесетак минута Дунавом код својих „заробљених“ ученика у сремским пограничним местима Нештин и Визић…

Тако ће бити од наредног викенда и надаље ако хрватска власт, у међувремену, не одблокира гранични прелаз.

– Аој, школо, ко те не би воло! – пола у шали, пола у збиљи кажу браћа Милан (17) и Миленко (13) Раданов из Визића, десне руке свог оца Ђорђа у породичном винограду.

Среда је, тек је четврта недеља нове школске године, а Милану и Миленку њихове школе – Средња техничка и ОШ „Вук Караџић“ у Паланци – недостижне су већ шести дан, мада су одавде удаљене свега девет километара.

Одлуку да на овакав начин надокнаде изгубљено градиво, донели су једногласно: руководство општине Бачка Паланка, тамошње основне школе и родитељи четрдесетак основаца, заробљених у Нештину и Визићу.

– Скелом ће путовати наставници српског језика, математике, биологије, хемије и немачког језика, а наставници историје, енглеског језика и географије први пут ће применити интернет-наставу са својим ђацима – открива нам, не без узбуђења, Милена Јовановић, директорка у бачкопаланачкој ОШ „Вук Караџић“.

Општинска власт обезбедила је минибус којим ће наставници на скели прећи Дунав. Возило ће се затим упутити по ђаке у Визићу како би их превезли у локалну школу у Нештин, у њихову привремену учионицу. И тако све док хрватске власти поново не отворе границу.

Свакодневица људи у ова два погранична места закомпликовала се још деведесетих година, најпре са распадом бивше заједничке државе, потом и по повратку Хрватске на пређашње границе, а додатно и уласком те државе у Европску унију.

– Без пасоша наш је живот постао незамислив – јада нам се Зоран Ћулибрк, председник савета МЗ Нештин. – Код нас важи неписано правило да се новорођенчету пасош прибави пре здравствене књижице. Потребнији је.

Објашњава нам наш домаћин да у нормалном времену свакодневно на два гранична прелаза овдашњи радници, ратари и ђаци пролазе четири пасошке контроле – најпре српску и хрватску на километар од Нештина. Шест-седам километара даље, на почетку Моста „25. мај“ чекају их хрватски цариници, а српски на бачкопаланачкој страни. До тамо и натраг – у пасошу или пограничној пропусници накупе најмање по осам печата дневно. За годину дана промене по два, три пасоша!

Ћулибрка, иначе, затичемо у његовом дворишту у припремама за печење ракије. Време је бербе грожђа и воћа, комбајни само што нису зашли и у кукурузишта, треба превозити плодове преко у Паланку, али како?

– Једино около, преко Новог Сада, 110 километара у једном правцу, али то нам је скупо – каже Ћулибрк.

Многи су Нештинцима и Визићанима протеклих година обећавали решење. Нарочито у предизборним временима.

– Једно од обећања била је велика скела, јер ова код Бегеча је мала и једва на њу стане свега неколико аутомобила, али право и трајно решење за нас би био нови мост – каже Ћулибрк. – Због ове безизлазне ситуације, у последњих 15 година Нештин се преполовио. Једе нас бела куга, а људи, обезнађени, продају имања будзашто и одлазе. Ко год је отишао, тај више није ни завирио у Нештин.

Породица Влаовић последњих дана расута је на две стране.

– Ово нам се никада није до сада десило – каже нам бака Даница. – Супруг Милан и син Станимир раде на њиви, она сама кува пекмез од шљива, а снаха Љиљана је са унукама у Обровцу код својих, јер је одатле деци лакше да иду у школу. Имају и шталу с биковима, не зна како ће све постићи да подмире..

На главној нештинској улици срећемо старину Ђорђа Грујића. И он ослушкује вести о граничним прелазима. Каже:

– Ето овим шором ниједан мигрант није до сада прошао, а испада да су Сиријци „криви“ што смо ми остали заробљени у овом слепом сокаку. Ех, шта ти је живот.

Питамо га – има ли он школараца у кући. Одговара, са олакшањем:

– Хвала богу, немам!

ПЛОВИ „ЈОЛЕ“ ЦЕЛИ ДАН

Скела „Јоле“ од Бегеча на бачкој обали до Баноштора на сремској страни, цео дан превози путнике и аутомобиле. Како је кренула 1999. године после бомбардовања, до сада није стала. Последњих дана нагрнуло много људи. Скелеџија Сале каже да на скелу стаје четири до пет аутомобила, а од једне до друге обале треба му свега 15 минута. Карта у једном правцу стаје 300 динара. Гужве су честе, али зна се – предност имају медицинско особље и кола Хитне помоћи.

www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:568748-Сремци-Заробили-нас-мигранти

0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ