Милорад Антић, челник Форума средњих стручних школа, каже за „Вести“ да су наставници реформама школства, које трају од 2002. године, толико понижени разноразним експериментима и огледима да је професија доведена до ивице пропасти.

– Реформе трају већ 13 година и никад да изађемо из њих, да сумирамо резултате, избацимо оно што је лоше, уведемо оно што је добро. Досад смо написали Министарству просвете безброј дописа о својим искуствима, али нико никад није на њих одговорио. Изгледа да имају превише запослених, па су их упослили да буду креативни преко сваке мере. Увели су нам инклузију 2008. године на Сорошеву идеју и иницијативу Тинде Ковач, па смо последњих година у великом проблему. Европа је својевремено укинула специјалне школе и благо ретардирану децу упутила у обичне разреде и кад су схватили шта су урадили, укинули су је, а ми експериментишемо већ 13 година. Ви тако уништавате способну децу, ускраћујете им своје време јер се бавите децом која не знају да пишу, која устају на десет минута и шетају, вичу, сваки час питају наставника како је и шта ради. О каквој социјализацији такве деце ми причамо, као прихватиће их друштву? И како наставник да ради у том одељењу док им се остала деца подсмевају? Треба да напишемо специјални програм рада за њега, а ми нисмо дефектолози. Они су стручњаци који се школују на факултету за рад са таквом децом, а нас пошаљу на једнодневни семинар. У нашој средњој школи имамо две ученице које само ћуте и не знају да пишу. И о каквом знању ми говоримо? Можете да пишете специјални програм какав хоћете за 14 предмета кад они не знају да читају, а родитељи их упишу у гимназију?! И добиће диплому са звездицом! Њих је све више последњих година и сад већ не знамо шта да радимо са таквом децом. То је потпуно понижавање просветних радника и томе се не види крај.

Фасцикла за укор

– Бивши министар просвете Жарко Обрадовић је број од 25 дозвољених изостанака повећао на 35, да седам радних дана ђаци не морају да долазе у школу без икаквог оправдања! Е онда су вратили на старо 2013. године. Тако су вратили и дисциплинске укоре, али и даље данашњем наставнику треба фасцикла папира да би дао укор неком делинквенту.

Свако поштовање наставника у друштву је нестало.

– Деци је допуштено да носе мобилне телефоне у школу па ученик изађе усред часа да телефонира. У ходнику ми прилази родитељ и виче ми: „А у п….у мат….ну, дали сте мом детету двојку, а моја комшиница каже да зна за четворку“. Не знам што Министарство не запосли родитеље да држе часове физике, хемије, матерњег језика и онда оцењују своју децу?! Притискају нас и директори: „Што си дао толике јединице, мораш да имаш позитивне оцене“.

Па ђак ако увек добије позитивну оцену, неће ни учити, што да учи, кад је незнање позитивно? На крају ђак гурне клупу на наставника с „праведничким“ бесом јер му је дао кеца! Наставници су сваке године све више и више затрпани администрацијом. Те треба да пишу портфолио за сваког ученика – како се понашао, шта је одговарао, шта је савладао, шта није, и то за 200 ђака у просеку, а одскора треба да пишемо и свој портфолио – како ми видимо своју професију…

Више наставник проведе времена у писању утисака него на часу. Никад није било толико семинара. Договоре се два директора да узму кинту и направе семинар и то наплате наставнику. Код мене у школи ниједан предавач на семинару није имао искуство рада у школи. Ми смо једно огромно предузеће, ако смо пред стечајем нека то неко реши. Нека напишу протоколе за све: о понашању у школи (како треба да буде обучен ученик, а не да долазе полуголи у папучама), како се опходи према наставнику, и које су последице непридржавања. Пољаци користе уговор између наставника и ученика – кад ће одговарати, шта ће одговарати, да ли слаже са оценом и то лепо сви потпишу и свако сноси своје последице – објашњава Антић.

Тако је ова дуготрајна реформа школства у Србији понизила само школство и своју интелектуалну елиту, јер у односу наставник-ученик ученик је увек у праву.

Ко је понизио школство у Србији

– Наравно да деца имају права, али имају и одговорности. Не би било лоше да отворимо школе за родитеље па да седе два дана по четири сата и добију упутства како школе раде и како се треба понашати у школи. Ја кад уђем у градски аутобус видим да сви старији стоје, а ђаци седе. Ето то је слика Министарства просвете.

Неписмени болничари

– Немци су уложили новац у пројекат практичног образовања у средњим стручним школама и увели смо огледна одељења. Оглед у Европи обично траје од 3 до 4 године и онда се донесе закључак. Код нас траје 12 година и још се не зна кад ће се завршити. Смањен је фонд часова српског језика, историја и географија су изборни предмети, укинуто ликовно, а резултата нема. Пракса јесте добра, али ми немамо где да је држимо. Радионице и лабораторије нису квалитетне, па ни ђаци нису добили бољу обуку. Ја сам им рекао: „Непримерено је да укинете српски језик медицинској сестри или лаборанту, па они морају да буду писмени“. И требало је да тај оглед да укину, али засад ништа не знамо. Тих огледа има колико хоћете, посебно по медицинским школама.

www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/474894/Srpska-prosveta-na-stubu-srama-2-Komsinica-ekspert-za-prosvetu

4 гласa