Трагичан крај пилота који је за живота постао легенда због своје племенитости. Убио се у Руми из пиштоља. Водио битку са канцером. Пре 23 године спасао 40.000 људи из ратом запаљеног Сарајева.

Само ретки, од судбине пробрани људи за живота постану легенде. Међу њима, тамо високо је и Стеван Попов (68) чувени пилот, хуманиста и херој грађанског рата деведесетих, спасилац на десетине хиљада живота из ратне буктиње Сарајева.

Легендарни пилот, по сведочењу његове породице, извршио је у среду око 19.30 самоубиство хицем из пиштоља у свом породичном дому у Руми. У том тренутку са њим је била и супруга Снежана Јовановић Попов, некадашња репрезентативка Србије у кошарци, а последњих година тренер националне јуниорске репрезентације Катара.

Из брака са првом супругом Душицом, Попов има сина Стеву и кћерке Весну и Иву. Његов и Снежанин брак својим рођењем улепшала је кћерка Јелена.

– Скрхани смо – каже пилотов син Стево, дугогодишњи капитен рукометаша Војводине. – Тата није оставио никакво писмо, а у нашим готово свакодневним разговорима није се наслућивало да га нешто посебно мучи. Жалио се последњих дана на отежано дисање, а објашњавао је то метеоролошким приликама.

Пилот се последњих година борио и са канцером. После операције у којој му је одстрањен бубрег, било је јасно да је ту битку добио, барем на неко време. Син га је недавно подсетио да је време да оде на лекарску контролу, али он је само казао:

– Ма, добро, отићи ћу, има времена…

Стеван Попов (Фото: Јутјуб)

Непознаница је у овом тренутку шта је поколебало веру у живот човека који је и најдраматичније одлуке у својој професији доносио храбро, брзо, лако и исправно. И увек са добродушним осмехом на лицу.

Његов пријатељ Новак Новаковић, ратни пилот, последњи пут срео је свог пријатеља Стеву пре две недеље, на Ченеју.

– Причао ми је о плановима за аеродром, распитивао се о нашим „галебовима“ из Аеро-клуба „Галеб Г4″. Ништа није указивало на то да би могао да дигне руку на себе – каже Новаковић.

Легендарни капетан ваздухопловства, рођен у учитељској породици у Избишту, винуо се у висине племенитости и храбрости када је било најтеже.

Са посадом „боинга 707″ 1992. године за 19 дана је око 40.000 људи из ратом усковитланог Сарајева довезао у сигурну луку, у Батајницу. Рат у Босни тек је био почео, људи су били уплашени, тражили су излаз, а то је у тим данима био сарајевски аеродром.

– Сарајево је моја љубав, моја рана и мој пакао – говорио је Попов касније новинару „Новости“ Мирославу Стефановићу, аутору књиге „Пространство, плаво Попов Стева“.

Већ првог дана, 17. априла пре 23 године, пре него што је точковима додирнуо писту сарајевског аеродрома, са висине је угледао непрегледну масу људи. Чим је изашао из авиона, очајна гомила похрлила је ка летелици. Сви су чекали Стеву.

Људи су без речи седали на под авиона, једни другима у крило. Последњег дана њих 585 се угурало у авион. Летови су трајали у просеку од 12 до 15 минута. Попов није гасио моторе.

Сваки од тих 40.000 људи био је прича за себе, али две је Стеван у разговору са новинарима увек издвајао – о дечаку (13) и девојчици (10) које је скрушене и усамљене спазио на аеродрому.

– Шта ви чекате, где су вам родитељи? – питао је пилот.

– Родитељи су нам погинули, имамо рођаке у Београду… Ми бисмо у авион – рекла су деца. Али, у авиону није било места ни за чиоду, а камоли за децу. Сместио их је Стева у пилотску кабину.

Друга прича је Бојан Мајмуновић. Његово име први пут је чуо када се током једног лета приземљио у Батајници. Људи су почели да излазе, када се зачуо врисак једне жене:

– Где ми је дете? Капетане, нема ми Бојана! – зајаукала је дечакова мајка Ранка. Попов је одлучио да се сместа врати у Сарајево по Бојана. И заиста, нашао га је шћућуреног на писти.

Десетак година касније, Ранка, Бојан и њихов пилот херој срели су се у ТВ емисији „Све за љубав“. Загрлили су се и заплакали.

Стеванов „боинг“ имао је надимак „Кикаш“. То је исти онај карго-авион који је ЈНА запленила на загребачком аеродрому због илегалног допремања оружја хрватским „зенгама“.

Тим авионом сам Попов је 1991. почео пресељавање људи, опреме и наоружања са војног аеродрома у Пули и Задру за Батајницу. После успешне мисије у Сарајеву, Попов и „Кикаш“ на релацији Београд – Стокхолм у врло драматичним околностима евакуисали су нашу фудбалску репрезентацију после елиминације са Европског првенства.

Тог 2. јуна 1992. и поред одобрења Бутроса Галија, генералног секретара УН, једва је успео да полети из Стокхолма.

– Миљан Миљанић ме је позвао и замолио да некако дођем по њих – причао је Попов. – Међународна заједница није дозвољавала лет, али сам стицајем околности дошао до Бутроса Галија и добио одобрење да за 24 сата одем по екипу и вратим се.

Прва невоља била је забрана румунских власти да прелети преко њихове територије, али Попов није одустајао. С њим су у кабини били Михајловић, Стојковић, Мијатовић… Успешно је наше момке спустио у Београд.

Исте те године, Компанија „Новости“ у својој јединственој, традиционалној акцији „Племенити подвиг године“ наградила је Стеву Попова.

Памтиће га Рума

– Херој, покретач идеја, борац, легенда која се не заборавља.

Овако говоре Румљани, о свом суграђанину Стеви Попову. У Улици Вељка Дугошевића 134, у четвртак , комшије су немо, погнутих глава, улазиле и излазиле из зграде, где је већ задњих пар година живела породица Попов.

– Никакав пуцањ, или нешто што би указало да се десила трагедија, није се то вече чуо или приметио. Тек ујутро кад сам изашла и срела комшију на улазу зграде, саопштио ми је. Стева се увек лепо јављао, срдачан човек – овако говори комшиница Радмила из зграде.

Попов се са супругом Снежаном доселио се у Руму пре седам година. Снежана која је родом из Чачка, почела је да тренира женски кошаркашки клуб „Рума 92″, док је он био председник тог истог клуба. Њиховом упорношћу и снагом, клуб су подигли, као феникс из пепела.

– Док они нису почели да воде женски кошаркашки клуб, до тада у Руми није ни функционисао. Клуб је освајао бројне пехаре, награде и признања, све до априла прошле године, кад га је Снежана напустила. Она је отишла са ћерком, у Катар, а Стева више није желео да буде председник клуба, јер је рекао да хоће да се бави другим активностима – каже Милош Јеремић, из Савеза спортова општине Рума.

Румљани говоре да су Стеву видели у среду око 17 часова.

– Кад ме је позвала Снежана на мобилни, плакала је, једва сам успела да је разумем. Рекла ми је да позовем Хитну помоћ, јер је Стева пуцао у главу из пиштоља… – прича још потресена Елвира Љубисављевић, једна од Снежаниних најбољих пријатељица.

Стеван Попов из млађих дана (Фото: Фејсбук)

Волео авионе и спортисте

Попов је обожавао спорт и спортисте. Био је редован гост на утакмицама фудбалера Војводине, одбојкаша, рукометаша, кошаркаша и кошаркашица… Његов чувени ресторан „Чикен тика“ испод северне трибине стадиона „Карађорђе“ у Новом Саду, био је стециште спортиста из разних клубова који су се ту организовано хранили а неретко, користили и „црту“. У Бечићима је, 1993. године, организовао прво отворено првенство државе у параглајдингу, које је имало међународни карактер, подржавао је његове падобранце… Са супругом Снежаном Јовановић Попов, основао је у Руми школу кошарке.

Оживео Ченеј

Последње године живота, Попов се посветио идеји да се спортски аеродром на Ченеју, надомак Новог Сада оспособи за комерцијалне летове. Ове године било је у плану да први авиони слете на Ченеј. Није посустајао ни пред чињеницом да је Аероклуб „Нови Сад“, чији је председник био од јула прошле године, у вишегодишњој финансијској блокади због дуга од око два милиона динара, а истовремено има потраживања готово дупло већа. Био је чврсто одлучан да се судбина ченејског аеродрома реши. Куцао је на многа врата…

– Пуним срцем је кренуо у причу о оживљавању аеродрома – потврђује нам Миодраг Бугарчић, из Аероклуба „Нови Сад“.

– Наилазио је на бројне проблеме, неразумевање, али је његова амбиција да нешто уради за аеродром, била велика. Силно је желео да аеро-клубу и спортском аеродрому који је у некадашњој Југославији словио за „број један“, врати бар део старе славе.

Активан

Ангажовањем Стеве Попова, обновљен је споменик „Крило“ у Руми, који подсећа на прве ратне и цивилне пилоте у Руми. У марту ове године у Завичајном музеју у Руми, учествовао је у изложби, поводом сећања кад је оборен Ф-117 у Буђановцима.

Извор: Вечерње новости

www.pravda.rs/2015/06/05/posle-samoubistva-velikog-coveka-stevan-popov-vodio-bitku-sa-kancerom-vinuo-se-u-vecne-visine/

Прочитај без интернета:
0 гласовa