Говор Ивана Стоилковића, предсједника Демократске партије Срба у Македонији,  на Међународној конференцији „Паљење Балкана–од Македоније до Републике Српске“ која је одржана прошлог уторка 31.маја у Београду

Иван Стоилковић, предсједник Демократске партије Срба у Македонији

Хенри Кисинџер дипломатском озбиљношћу објашњава да САД уколико процијене да су негдје на кугли земаљској угрожена људска права и слободе могу себи дати право да интервенишу у циљу ограничавања суверенитета држава. Објашњавати није потребно да прича о људским правима импресионира само наивне и лакомислене, јер како иначе објаснити залагање САД за права нпр. жена, а њен најприснији савезник је Саудијска Арабија, држава у којој жене држе под чадорима, бичују и каменују. Због тога је и одговор на питање, дали је класични интервенционизам, објашњаван као борба за људска права и слободе, од војних агресија, преко обојених револуција, арапског прољећа и хибридног рата, допринио да и једна од држава која је била објект тог истог страног интервенционизма живи боље, више него негативан.

Зато је промена свеукупне конфигурације међународних односа и политичке слике света, која је у току, веома битна и треба јој приступити веома одговорно, јер најновији догађаји само нам потврђују да има много истине и у горком запажању Иве Андрића да смо увијек били „ситан крвав кусур” у трговини великих. У историјском времену када су све очигледнији покушаји да се како тако заврши започето и “среди” балкански геополитички оквир, без уважавања елементарних интереса неких балканских народа, посебно православних, односно удовољити једнима науштрб другима, поново се отварају многа питања. Имамо ли шансе у времену пуном изазова, пријетњи, замки и искушења? Ко су нам стварни савезници? Генерално одговор увијек лежи у нама, у нашем народу прије свега, јер у освајању нове геополитичке слободе нико нам неће помоћи, ако прво сами себи не помогнемо.

Уколико не узмемо активно учешће у свему ономе што слиједи своју судбину предајемо другима. Узимањем судбине у своје руке показујемо намјеру да не дозволимо другима да преузму одлучивање о нама и на наш рачун. Препоручљиво је широко отвореним очима сваког момента гледати у наше стратешке партнере, јер Ми имамо ту “срећу” да наши стратешки партнери имају друге за своје стратешке партнере, и њихови су интереси у супротности са нашим стратешким интересима. У борби за опстанак народи траже себи сличне народе или оне са којима дијеле барем један заједнички интерес, па чак и привремене савезнике за реализацију одређених циљева. Зато се сасвим оправдано, намеће питање, какав би био резултат када би неке балканске државе заједнички иступиле према Бриселу? Коме смета или још боље, кога плаши евентуално заједништво балканских држава, или је заједништво балканских држава могуће само ако је на антисрпским основама? Ако је тако, многи ће питати, шта и како даље, свако сам као до сада, али без икаквих резултата или ћемо можда пробати срећу заједно?

У процесима тзв. “обојених револуција” на најдиректнији начин се стимулише политика непомирљивих политичких идеолошких и историјских полова рачунајући да је то удица којa се лако прогута, а много кошта. Очигледна је и кошмарно дјелује чињеница да се највјероватније због унутрашњих проблема ЕУ, нама све више баве петоразредни бриселски дипломати, који политику од прије двадесетак година спроводе без икакве задршке као да се у свијету ништа не мијења или није промијенило од тада до данас. Домаћи извођачи радова, или како их Предсједник Републике Српске Милорад Додик назива издајници, су обични плаћеници, вазали, јаничари, како год рекли нећете погријешити. Не испуштам из вида ни “корисне идиоте” као неизбјежне учеснике ових процеса. Њихов однос према нашем народу и држави у суштини показује однос њихових газди према нашем народу и држави. Постало је сасвим нормално да сви они који су кренули путем одрицања од својих коријена, укључујући ту и хришћанске вриједности, “забораве” да се туђим“алатом” не завршавају домаће обавезе.

Под плаштом помирења распирује се мржња мећу народима на Балкану. Разумни људи све мање разумију такво опредељење неких европских држава и искрено се питају који је интерес истих да нас и даље држе у мржњи. Шта тек рећи за европску политику понуде балканским државама у виду отвореног тржишта, а у исто вријеме у пракси урушавања индустрије и држање ван европског развоја. Џаба тржиште ако нема развоја. Због тога све више личимо на рудник који се стално експлоатише, а никад не обнавља. Ту прије свега мислим на одлив мозгова.

Треба се посебно позабавити и радом неких домаћих институција, јер у тзв. процесу демократизације системски су нам имплементиране или нам се имплементирају неке институције, веома често и ван уставних норми, и логично је да исте не служе само нама него служе и туђинским потребама и интересима.

И на крају сасвим сигурно, сваки лидер на Балкану који воли сопствени народ и брине о њему и његовој држави, примјер Груевског то само потврђује, мора једном да постане Додик или Орбан свеједно, хтио Он то или не! Историја се увијек, када сте на челу малог народа који сања слободу, поигра са вама, ако хоћете упис у њено памћење морате платити и одређену цијену. Да цитирам Драгослава Бокана: Драги моји Срби ништа се на овом свету не „добија“, све се заслужује!

Принцип
1 глас