Поштована професорко Турајлић,

Било нам је изузетно драго читати Ваш интервју о нашој акцији поводом Сребренице на медијском сервису „Слободна Европа“, јер сваки такав интервју нама показује да смо на часном и добром путу. Не чуди нас што сервис „Слободна Европа“ за наслов свога текста о нашој акцији није узео неку реченицу из интервјуа наше колегинице или нашег писма, на пример – одлазак у Поточаре представља сврставање српских жртава на нижи ранг вредности -, и што је Ваше мишљење у односу на студенте имало предност за тај сервис. Јер, у својој индоктринираности, десило нам се да смо се бавили делима највећег идеолога америчке спољне политике, Хенрија Кисинџера, те да нам је он тамо, јасно и прецизно, објаснио шта сервис „Слободна Европа“ значи за неслободу Европе.

Такође, не чуди нас што „Слободна Европа“ ништа не пише о српским жртвама Сребренице, а кроз своје интервјуе и текстове инсистира на наводном геноциду над Муслиманима у јулу 1995 године, јер толику мржњу према свему српском показују и тиме што студенте из Републике Српске називају студентима из „дела Босне и Херцеговине“. Ах, та геноцидна творевина, Република Српска – ни помена имена недостојна!
Но, изненађује нас, професорко Турајлић, да један професор Универзитета у Београду (сада у пензији), може допустити себи такав педагошки гаф (хмм, гаф?) да читаву групу од 400 студената, а сада већ преко хиљаду њих, назове „индоктринираним“. Да ли сте Ви разговарали са потписницима или организаторима акције око писма за Сребреницу? Да ли познајете било кога од нас и знате на чему иницијатори акције заснивају своје ставове? Како знате да смо индоктринирани? Само зато што се не слажемо са Вашим мишљењем? Како то да ми петнаест година живимо у јавном дискурсу који је изразито прозападно оријентисан и у којем се спречава, гуши или игнорише све патриотско и национално од културе до политике, а остали смо неиндоктринирани тим дискурсом за разлику од Вас који редовно заступате ставове тог дискурса: ко је овде индоктриниран, професорко Турајлић? Нама је много жао када видимо да један професор има такав начин обраћања студентима или „дисквалификације“ истих.

У тексту се помиње да „Србија левитира“ и да ми наступамо са десничарских позиција. Не, ми наступамо са позиција љубави према својој држави и своме народу и што је напад оних који стварају дискурс којега Ви заступате на српски национални интерес већи, тиме су наша љубав и отпор који се из ње рађа јачи. То је једноставан реципроцитет и ако он не постоји, човек више није слободно биће, него роб. Очигледно је, професорко Турајлић, да дискурс којег Ви заступате, љубав према отаџбини види као, да парафразирамо Маркса, девојку из туђине без прозападне путне исправе коју треба протерати из државе Србије. Очигледно је да је данас у Србији највећи грех волети своју земљу, јер грађанима са тим „грехом“ Ви, и они који заступају Ваш дискурс, без проблема лупите жиг десничара, екстремиста, индоктринираних, ратних хушкача итд.
Кажете да сте „згађени“ нашим писмом. Шта је толико гадно: то што тражимо да Ви и сви они који тврде да се десио геноцид у јулу 1995. признају и геноцид над Србима Сребенице у три године које су претходиле? Зато што тражимо да се неко из Сарајева и представника земаља које доносе антисрпску резолуцију поклони и српским жртвама у Братунцу? Србија је држава у којој избори знају да се дешавају веома често: зар после сваких избора морају нови премијер и председник Србије да се извињавају и клањају у Поточарима, а да нико са друге стране не оде у Братунац. Професорко Турајлић, на такав начин се не долази до искреног помирења, и Ви то добро знате.

Ми, студенти иницијатори и потписници овога писма, спремни смо први да се поклонимо свакој жртви друге стране ако видимо барем трунку покајања и жеље са друге стране да се стигне до искреног помирења. Реакција Сарајева на хапшење Насера Орића, човека који је лично ископао очи Слободану Илићу, српском судији из Сребенице, и заклао га, показује нам да са друге стране нема никакве жеље за искреним помирењем, већ за константим понижавањем српскога народа. Спремни смо и да поставимо питање које је поставио председник Републике Српске, Милорад Додик: зашто се Сребеница не прогласи местом геноцида над Србима и Муслиманима? Али, професорко Турајлић, Ви нисте спремни да станете иза српских жртава што сте показали непоштовањем нашег писма, макар, само зато што нисте рекли, у складу са својим мишљењем, да грешимо за геноцид, али смо управу за српске жртве. За Вас српске жртве не постоје, то сте показали овим интервјуом. И молимо Вас, немојте се позивати на пресуде судова у Хагу, јер сте и сами свесни да су те институције изгубиле сваки кредибилитет у очима међународне правде, барем зато што Насер Орић није осуђен за очи Слободана Илића.

Поштована професорко Турајлић, индоктринирани студенти Вас позивају да признате геноцид над српским народом у Сребреници од 1992. до 1995. године и дигнете глас у име њихових несмирених душа. Позивамо Вас у име 3267 српских душа чији је живот, у већини случајева, одузет хладним оружјима, дакле, ножевима, бодежима, секирама. Позивамо Вас у име српске деце Сребренице које злочинац није штедео, у име српских мајки Сребренице које су живот завршиле са урезаним крстом у пределу абдомена, у име српских мушкараца Сребренице који су обрезивани у верским обредима. Дакле, убијани, у већини случајева, дугом, тешком и трагичном смрћу. Позивамо Вас да заједно са нама запалите свећу у храму Светога Саве и српским и муслиманским жртвама Сребренице. Само тако ћете показати да сте велики човек, а не само професор у пензији који себи дозвољава овакве педагошке испаде и невеште покушаје дисквалификције студената. С вером у искрено помирење народа на овим просторима, надамо се Вашем прихватању нашег позива.

С поштовањем.

Прочитајте још:

Отворено писмо 400 српских студената председнику Републике Србије и председнику Владе Републике Србије

www.vaseljenska.com/misljenja/studenti-odgovorili-srbijanki-turajlic-o-srebrenici/

Прочитај без интернета:
1 глас