На Дан јединства Русије, у Горњем Милановцу обележен долазак белогардејаца после Октобарске револуције. Одржан концерт Хора словенске песме „Лучинушка“, који је основао Андреј Тарасјев

 Хор "Лучинушка" на концерту у Милановцу

СИГУРНО уточиште у Горњем Милановцу, после Октобарске револуције, нашле су многе знамените руске избеглице, али и њихови мање познати земљаци. Избеглиштво је прерасло у искрен и дуг суживот са староседеоцима Шумадинцима.

То је био и повод да се на Дан народног јединства Русије ова чврста веза и пријатељство обележе концертом Хора словенске песме „Лучинушка“, који је у Београду основао и води знаменити универзитетски професор Андреј Тарасјев, чија фамилија је у зло доба избегла пред „црвеним“ терором. Наступ хора организовали су Друштво српско-руског пријатељства „Таково“ и Културни центар.

– Заједничка душа словенска сјединила је патњу избеглих Руса и жртву Милановчана за њих – подсећају у Друштву, које је одржало и манифестацију „Вазнесење милановачких Руса“, у руском храму Свете Тројице и у Руском дому у Београду. Суграђанима Русима посветили су и књигу „Милановачки Руси“, уз подршку Амбасаде Русије у Београду, у којој су се нашла имена аристократа, уметника, професора, официра белогардејаца и „обичних“ људи.

О својој судбини и биографији, проф. Тарасјев приповеда сетно, али поносито.

– Потичем из свештеничке породице. Мој отац Виталиј Василијевич Тарасјев рођен је 1901. у селу Новаја Карањ, крај великог града Маријупоља. Учио је богословију. Са Белом армијом 1920. стиже у турски логор Галипољ, па потом у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Завршава Призренску богословију и Богословски факултет у Београду. Од 1926. постаје појац у руској Цркви Свете Тројице на Ташмајдану. У њој упознаје моју мајку Људмилу, ћерку царског „белог“ генерала Бориса Литвинова. Венчали су се у тој цркви 1931, када је мој отац и рукоположен. Био је парох до 1950. и духовник светог оца Јустина Ћелијског, старешине тог храма, који је од 1924. до 1944. био центар Руске заграничне цркве, а после Подворје Московске патријаршије у Београду. У том храму ја сам рођен 1933. и у њему сам проходао – понире проф. Тарасјев у дубока сећања.

Мати Људмила, из Кострове на Волги, одакле старином потиче и династија Романов, доспела је у Београд 1925, преко Бугарске. Била је члан хора Руске цркве Свете Тројице. Србија им не беше туђина, већ друга отаџбина.

Проф. Андреј Тарасјев

– И мој старији брат Василиј је у Београду завршио Богословски факултет, био парох, старешина наше цркве. Умро је 1996. Сада је старешина његов син Виталиј. И тај храм је 1999. НАТО бомбардовао. Ја, дипломац Филолошког факултета, цео радни век предавао сам на факултетима руски језик, књижевност, историју руске културе. Пре 25 година основао сам, и још водим, Друштво за очување спомена на Русе у Србији. Од 1972. водим Хор „Лучинушка“, који сам основао као студентски колектив – испричао нам је маестро Тарасјев.

ТИМОТИЈЕ МЕЉУТ

АКАДЕМСКИ вајар и сликар из Горњег Милановца Илија Драшовић израдио је бисту Тимотија Мељута – сасвим „обичног“ Руса емигранта, кога је због доброте волео цео град.

„ТАМО ДАЛЕКО“ И НА РУСКОМ

НА репертоару хора „Лучинушка“ је и наша песма „Тамо далеко“, на руском језику.

– Ми смо је, једини, сачували на руском, у изворном облику, како су је у Великом рату певали руски војници, у знак дивљења српским савезницима. Она је, у ствари, израз исте голготе кроз коју су прошли Срби, а затим Руси емигранти – вели проф. Тарасјев.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0.489.html:634740-%D0%A8%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B0-%D0%B4%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0

Прочитај без интернета:
0 гласовa