Јелена ЛЕМАЈИЋ

КАДА у велелепном старом здању на Тргу ружа у Будимпешти одјекне „Ускликнимо с љубављу“, житељи мађарске престонице знају да ђаци Српског забавишта, основне школе и гимназије „Никола Тесла“ чувају успомену на утемељивача српске цркве и школе, земље из које потичу њихови преци. Чувају је можда и снажније него што је ми чувамо.

У скамијама 13 разреда једине школе ван наше земље у којој се настава организује на српском језику, а која је део система јавног образовања, ове године седи 420 ђака, од којих је половина из Мађарске. Друга половина је из свих крајева Србије, али и Републике Српске и Црне Горе.

У основној школи углавном су ђаци из Будимпеште, Сент Андреје, Печуја, Ловре, Чобанца и других места у којима има српског живља, док им се у гимназији придружују вршњаци из Суботице, Бечеја, Београда, Земуна, Панчева, Крагујевца… Свима њима диплома ове гимназије је „шенген“ за студије на факултетима широм Европе, па бројни матуранти, без икакве нострификације, настављају школовање на универзитетима у Сорбони, Болоњи, Прагу…

– Из године у годину све је више ђака. Пре шест година било их је 194, а сада их је 420 – поносно прича директорка др Јованка Ластић, потомак старе српске породице, која је на мађарско тле дошла са патријархом Чарнојевићем, а која је некада и сама била у овим школским клупама. – Од Другог светског рата имамо највише уписаних првачића, чак 24, а из сваке године је све више пријављених за учење у гимназији, много више него што можемо да примимо. Добијањем двојног, мађарског држављанства, очекујемо још више ђака, а ту је и обећање премијера Орбана да ће од наредне школске године дати 50 стипендија за српске студенте који желе да високо образовање стекну у Мађарској.

МАЂАРСКИ ЈЕЗИКСРПСКО забавиште, основна школа, ђачки дом и гимназија „Никола Тесла“ део је мањинског система јавног образовања Мађарске и финансира се из државног буџета. Срби из Мађарске уче мађарски језик и књижевност као обавезан предмет, док млади који долазе из других земаља мађарски уче као страни језик. – Правило државе је да сви који матурирају морају да буду оцењени из мађарског језика, због тога имамо и припремна одељења за ђаке из Србије, који га никада нису учили – објашњава директорка школе.

Ђаци уче по мађарским наставним плановима и програмима, уз додатак српског језика и „народописа“, предмета посвећеног српској историји и култури, али су распевани и разиграни на српски начин. На осећање српства у сваком тренутку подсећају ћирилица на свим огласним таблама, слике наших великана на зидовима, песме које се оре ходницима…

Првачићи, под будним оком учитељице Мирјане Ковач, Суботичанке, која годинама ради у овој школи, дечје песмице су одавно научили, али сада „муку муче“ са словима, најпре ћирилицом, а онда и латиницом.

– Поздравићете моје баке у Суботици, дуго их нисам видела – чим су завршили песмицу „Пекар“ замолила нас је умиљата Алексија Костић, рођена у Будимпешти, која Србију и Суботицу познаје само из приче родитеља.

Ипак, много више „муке“ имају њихови старији другари, нарочито гимназијалци, међу којима је све више ђака из Србије. У школи у шали причају да је ратних, деведесетих година ђак из Шумадије „залутао“ у ову гимназију, а потом раширио добар глас.

– Чули смо од старијих другара како је овде, како је сјајна атмосфера у интернату, а да притом учимо нормално и имамо диплому која је свуда призната – прича Мила Петровић из Београда, ученица првог разреда гимназије.

Овде је упознала другарице Катарину и Марију Пузигаћа из Панчева, Теодору Грубанов из Бачке Паланке и многе друге, са којима проводи лепе тинејџерске дане.

  • У интернату се зна ред, када се устаје, када учи а када је слободно време, али без неке велике строгоће, сви смо као једна породица – додају веселе тинејџерке.

ТЕШКО НАЛАЗЕ НАСТАВНИКЕ

„ПОРОДИЧНИ“, брижан однос професора и ђака се осећа у свакој учионици, иако наставни кадар није баш лако наћи. На катедрама за славистику у Будимпешти и Сегедину, школују се професори српског језика, али за остале предмете нема кадра. Због тога није реткост да дневнике носе просветни радници из Србије.

– Пре више од две деценије дошла сам на годину дана, а остала сам све до сада, и ниједног тренутка нисам пожелела да се вратим у Србију – каже професорка музичке културе Оливера Мунишић из Београда, која је на овом месту наследила Суботичанина Габора Ленђела.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:569789-%D0%A2%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B5-%D0%BA%D0%BB%D1%83%D0%BF%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%88%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B5-%D1%83-%D0%91%D1%83%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%BF%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B8

1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ