Потресно сведочанство Триве Јокића о систему голооточких логора: Радили смо оно што разуман човек никад не би. Историја ће доказати да ли смо се ми, бивши борци, показали као кукавице

 

 

 

АКО је тачно да су на Голи оток отерани прави комунисти, онда треба објаснити једну велику мрљу која се одиграла баш на овом крвавом острву. Велики број тих комуниста прихватио је да мучи своје другове. Комуниста то не би требало да прихвати, па макар изгубио живот. Тако се размишља у нормалним условима, али када човека муче месецима и нема наде да ће то престати, а стално му се говори да пристане „тући банду“ па га неће мучити, нађе се у ситуацији да попусти.

Ово је написао голооточанин Триво Јокић (1924-1999) у свом дневнику, који је захваљујући преданости његове ћерке Љиљане Јокић недавно угледао светлост дана. Јокићева „Гола истина“ једно је од ретких искрених сведочанстава о систему логора за преваспитавање политичких осуђеника. Кроз ове логоре прошло је најмање 16.500 заточеника, али се мало духовно сломљених и понижених логораша одважило да остави сведочанство о затворском искуству.

– Кад би се човеку у нормалним условима пружила шанса да изабере смрт или све оно што смо ми, голооточани, преживели, многи би се одлучили за смрт – пише Јокић. – Али, кад те постепено доведу у стање инстинктивног нагона за животом, онда се за смрт опредељују ретки појединци. Историја ће доказати да ли смо се ми, бивши борци и комунисти, показали као кукавице. Када документација буде доступна, мада сумњам да је потпуна, моћи ће да се утврди истина, ко је донео одлуку и издао наредбу да се тако поступа са ратним друговима и зашто се прибегло стаљинистичким методама у борби против Стаљина.

 

           * Љубав: Триво са супругом Росом

 

ИАКО једва пунолетан, Јокић је на почетку Другог светског рата отишао у партизане. Не би знао колико је храбар и издржљив да није 1948. искрено говорио: „Ја волим црвеноармејце, они су широм наше земље као снопље падали.“

– У НОБ-у сам био партијски руководилац. Имам два Ордена за храброст и Орден заслуга за народ, па ако сам ја непријатељ, ко је онда пријатељ – питао се Триво Јокић.

У дневнику Јокић пише о свом хапшењу у Аранђеловцу, због изнетих ставова о рату у Кореји и америчкој помоћи. Осуђен је, пред Војним судом у Београду, на чак 15 година.

– Последице страшних мучења у логору учиниле су своје – наводи он. – Живело се у условима кад су Албанци газили „бесу“ већ у првим месецима. Много је теже гледати како муче другог, него бити мучен. Кад човека туку, он се некако напрегне да то издржи и осећа бол, али не трга му срце и мозак. А кад гледаш мучење не осећаш бол, али срце и мозак ти се цепају и то је ужасно тешко и болно.

 

ПИСАО ТАЈНО ДНЕВНИК је Јокић писао у време кад нико није могао да претпостави да ће се о Голом отоку говорити слободно. Тајно је писао и написано скривао.

 

 

           * Триво Јокић са унуком

 

 

УСТАШЕ НАС САЖАЉЕВАЛЕ

– КАДА сам примљен у колектив могао сам да разговарам са старим осуђеницима који су били у Градишкој – написао је Јокић. – Причали су ми да су радили у радионицама заједно са усташама, осуђеним због злочина почињених у рату. Усташе су имале своју кантину. Примали су пакете и новац. А, некадашњи борци и руководиоци НОБ-а доживели су да се на њих сажаљевају усташе. Да им дају хлеб и цигарете.

 

          * Јокић и Бошко Буха

 

ДОЗЛОГРДИО МИ ЂИЛАС

КАД је избила афера о Миловану Ђиласу, онима који су били кажњени због њега, одмах је скинут бојкот.

– Тај Ђилас ми је дозлогрдио са његовим чланцима, које смо морали да читамо и о њима дискутујемо на политичким часовима – наводи Јокић. – Тешко је било запамтити његове дуге и компликоване реченице.

www.novosti.rs

1 глас