А. МАЦАНОВИЋ – С. МИШЉЕНОВИЋ

ТАЈ четврти август 1995. памтићу до краја живота. Почело је у рано ујутро. У пола пет, док сам изводила краву на испашу, пале су прве гранате. У страху сам оставила несрећну животињу на ливади, а нас осморо смо се сакрили у подрум. Тог дана гранатама су нас засипали пуних девет сати.

Овако за „Новости“ прича Савка Петровић (58) из данашње Хрватске Дубице, а предратне Дубице, присећајући се почетка хрватске акције „Олуја“ од пре 20 година.

Савка прича како су тог дана у збегу њих осморо, деца и старци, са супругом Ненадом, који је рањен возио трактор, кренули према мосту на Уни, према српској територији и Републици Српској.

- У двориште нам је тог дана пало тридесетак граната. Погледајте ову ливаду, по њој су и данас кратери од експлозија. На кући су нам још увек рупе од пројектила, али највећи ожиљци су остали на души, јер се у своју кућу нисмо могли вратити до 2000. године – прича Савка док нам показује трактор којим су избегли, а који је још „у животу“, иако не ради.

Репортери „Новости“ посетили су некада већински српска насеља и села на Банији у Хрватској, у пограничном појасу уз Уну, како би се уверили како Срби данас живе и има ли их уопште у овом крају 20 година после „Олује“.

БРИГАКако прича свештеник Далибор Танасић, брига за Србе у Хрватској сада је много већа из матице Србије од када су на власт дошли напредњаци и премијер Александар Вучић.

Да би сазнали где и којег Србина можемо наћи распитали смо се код месног свештеника Далибора Танасића, који нас је упознао са жалосном сликом данашње Баније у којој се у кругу од 40 километара, некада српске земље, данас годишње обави свега 13 крштења!

- У истом периоду умрло је 70 људи. Ово мало Срба што је остало, то су углавном старији људи. Слика у овим летњим месецима није реална, јер је време годишњих одмора, па људи из дијаспоре дођу да обиђу огњишта, гробља, али треба доћи зими па видети каква је овде пустош – прича нам отац Далибор.

И док у селима у околини Хрватске Костајнице налазимо на колико-толико обновљене куће, у Хрватској Дубици и селима у околини је слика сабласна! Не можемо се отети утиску да би режисер хорор филмова имао савршену сценографију за снимање на некадашњим српским имањима!

Порушени домови обрасли шикаром, грањем и трњем, у селима, у којима је, по речима Милића Рушнова, некада све одзвањало од живота, данас само мук и тишина. Нешто даље порушени споменици по гробљу у Хрватској Дубици. Само месташце изгледа као напуштено. Улазимо и у такође некада већинско српско село Слабиње. Један од мештана, Србин, не жели да му помињемо име, каже да обавезно напишемо да га највише боли што му пензија од 350 марака из Републике Српске касни месец дана у односу на остале пензионере из Српске. Прича нам како је велики број Срба продао своје куће Хрватима, који су се овде населили из Жепча. Тешко живе, каже, и једни и други. Преживљавају од пензија и баве се углавном пољопривредом.

Савка крај трактора на којем су бежали од „Олује“

- Највећи проблем је као и свуда незапосленост. Тешка економска ситуација. Безбедност је данас на добра. Има понекад провокација, исписивања увредљивих графита, полупају нам стакла на ормарићу за обавештења пред црквом, која иначе исписујемо ћирилицом и тако – прича отац Далибор Танасић, који каже да се свештенство труди да буде уз наше људе повратнике, да они осете да су уз њих, па је и њима онда лакше.

Осим тога, кажу нам Срби у Банији, највећу снагу им даје близина границе са Републиком Српском, јер, кад им буде тешко, граница није далеко, пређу у Српску, мало срцу буде топлије, па опет назад, кући.

Порушени споменици на српском гробљу у Хрватској Дубици

ПРЕКО МОСТА УЗ ПОТВРДУ

ДОК је у Костајници у Републици Српској доста живо, јер функционише гранични прелаз, нешто ниже, низ Уну, мост који раздваја Козарску и Хрватску Дубицу могу прећи само грађани који имају пограничне пропуснице, пешке или на бициклу.

- Живим у Козарској Дубици и неколико пута месечно идем да посетим гробове мојих предака у Хрватској Дубици – прича нам Милић Рушнов. – Однедавно су ми тражили да покажем потврду да сам верник католичке цркве, а када сам рекао да сам православац, само су слегнули раменима. Сада до гробља морам преко граничног прелаза у Костајници, 30 километара около.

Једна од српских кућа недалеко од цркве у Костајници

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:560931-%D0%A2%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%9E%D0%BB%D1%83%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D1%83%D0%B4%D0%B0-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B5

Прочитај без интернета:
1 глас