Већина оних који су касније прозвани „оснивачима“ америчког неоконзервативизма, постали су чланови троцкистичке партије Макса Шахтмана (1904-1972), имигранта из Варшаве, једног од твораца IV интернационале – првог Американца који је удостојен састанка са Лавом Троцким после његовог протеривања из Совјетског Савеза

  • Међутим, уочи 40-их година, Шахтман и Кристол са групом блиских сарадника, бојећи се приближавања СССР и Немачке, излазе из IV интернационале и, одрекавши се претходних троцкистичких уверења, почињу да траже заштиту „најјаче демократске државе на планети“. Као такви, преваспитани троцкисти, они су лагано преузети од стране неких утицајних слојева америчке елите и тајних служби. Тако је рођен амерички неоконзервативизам
  • Након познатих терористичких напада у Паризу, главни промотер „Четвртог светског рата“ Елиот Коен је изјавио да ће он трајати до победносног краја, докле год буде потребно, па макар то било „док моја деца не остаре“. Али, стратегија тоталне доминације и тоталног рата, најављена од стране неокона, у потпуној је супротности са оним за шта се данас залаже Доналд Трамп
  • Политички програм идеолога неоконоваца Леа Штрауса нека је врста конзервативне верзије „светске револуције“: узети власт у најјачој демократској држави на планети, а затим постепеним ширењем „конструктивног хаоса“ и „перманентног рата“ освојити власт на планетарном нивоу. Ово, што се данас дешава у Америци, може се назвати својеврсним одговором на то лудило
  • Симболи тог отпора су Доналд Трамп и импресивна подршка коју има од америчког друштва. Oво што гледамо данас такође је и сукоб идеја, који по унутрашњем усијању нимало не заостаје за сукобом конзервативног Југа и либералног Севера пре Грађанског рата у Сједињеним Државама

ВЕЋИНА будућих америчких неоконзервативаца дошла је из породица имиграната из Источне Европе, који су се населили у Њујорку у раном 20. веку и из редова бивших дипломаца легендарног Градског колеџа Њујорка (CCNY), такозваног „Харварда пролетаријата“.

        Основано 1898-1999. године од стране Џ. Х. Готеја, Јеврејско образовно братство замишљено као ционистичко студентско друштво универзитета Њујорка. Али, фактички се претворило у центар левог радикализма и троцкизма.

        Већина дипломаца CCNY 30-50-их година уливала се у широки левичарски покрет Америке. Нису били изузетак ни будући неоконзервативци.

        Они, који су касније прозвани „оснивачима“ неоконзервативизма, постали су чланови троцкистичке партије Макса Шахтмана (1904-1972), имигранта из Варшаве, једног од креатора IV интернационале, првог Американца који је удостојен састанка са Лавом Троцким после његовог протеривања из Совјетског Савеза.

        У то време међу сараднцима Шахтмана већ видимо такве важне личности у свету неоконзервативизма, као што су Ирвинг Кристол и Џин Кирпатрик (у будућности – саветник за међународну политику у Регановом кабинету).

        Међутим, на прагу 30-40-их година, Шахтман и Кристол са групом блиских сарадника, бојећи се приближавања СССР и Немачке, излазе из IV интернационале и, одрекавши се претходних троцкистичких уверења, почињу да траже заштиту „најјаче демократске државе на планети“. Као такви, преваспитани троцкисти, они су лагано преузети од стране неких утицајних слојева америчке елите и тајних служби. Тако је рођен амерички неоконзервативизам.

        Током 50-их година. заједно са тзв. њујоршким интелектуалцима будући неоконзервативци припремали су терен за младалачку „културну револуцију“ 60-их година; 70-их у екипи демократског сенатор Хенрија Џексона (коаутора чувеног амандмана Џексон-Веник) улазе у високу америчку политику; 80-их прелетевши из Демократске партије у Републиканску (управо тада добијају надимак – неокони) заједно са Роналдом Реганом ратују против Совјетског Савезом; а на прагу 90-их пишу сценарио великог рата на Блиском истоку.

        Историја неоконзервативаца ће, међутим, бити непотпуна без помињања њиховог духовног гуруа, политичког филозофа Леа Штрауса.

        Ако је неоконзервативизам, каквог га знамо, изашао из троцкистичког шињела Макса Шахтмана, онда је тренутак његове истинске иницијације постала, без сумње, катедра политичке филозофије Чикашког универзитета, којом је скоро 20 година (од 1949. до 1967. године) управљао Лео Штраус (1899-1973) . Управо је она васпитала садашње генерације неоконзервативаца.

        Немачки филозоф јеврејског порекла, Штраус је емигрирао крајем 1930-их из Европе у Нови Свет. Као и преваспитани Шахтманови троцкисти, Штраус је у себи носио првобитни страх од тоталитарних режима. Због тога је јасно зашто је циљ његове политичке доктрине било стварање света, у којем би постојање таквих режим било немогуће.

        Иако Штраусова приврженост идеји езотеричног знања за посебне, уметности писања тајним езоповским језиком и усменог преношења знања најближим ученицима, чини тумачење његовог учења не тако једноставним послом, усудићу се да га опишем у неколико непретенциозних теза.

        Дакле, човечанство се, према Штраусу, дели на две врсте људи: елиту, изабрану да влада, и неуке плебејске масе (односно, постоје две врсте знања – једно за елиту, друго за остале). С обзиром да у свету постоји велика опасност од тоталитаризма, демократска држава мора увек бити спремна за рат. Што значи – на сваки могући начин треба наметнути дух милитаризма народу, одржавајући његов тонус страхом од „спољне претње“ и стварањем слике о спољашњем непријатељу.

        Други важан аспект учења овог оца модерне америчке демократије је, парадоксално, страх од демократије. Бојећи се „неуке масе“ (на крају крајева, управо је она довела Хитлера на власт!), Штраус је веровао да је главни циљ, којим би требало да се руководи елита демократске државе – опстанак на власти по сваку цену. У ту сврху елита, на пример, мора да прибегне директној обмани „плебејске масе““, која није у стању, због свог незнања, да проникне у суптилност вештина управљања (тзв. „доктрина племените лажи“, „noblelies“, које Штраус доследно развија у неким од својих радова, нпр. у књизи „Град и Човек“, 1964).

Лео Штраус

        Као што смо већ видели, неоконзервативци су дубоко упили ова учења. И како исправно примећује један од најконзистентнијих Штраусових критичара канадска истраживачица Шадија Друри, судити овој дружини не треба због њихових речи (којима се по дефиницији не може веровати), већ због њихових дела.

        Између осталог, Штраусовом перу такође припадају идеје „перманентног рата“ и „конструктивног хаоса““, чије стварање је потребно елити када дође на власт ради „сузбијања свих облика отпора“.

        Одмах након 11. септембра 2001. године, неоконзервативци их уводе у промет, само под именом „Четврти светски рат“ (Елиот Коен) и „креативна деструкција“ (Мајкл Ледин).

        До тог времена вашингтонски политичари су у свом арсеналу већ имали доктрине написане у неоконзервативним „фабрикама мисли“ о „пуном спектару доминације“ Пентагона, о превентивном рату (тзв. „Доктрина Вулфовица““) и, наравно, стратегији „крсташког рата за изградњу Новог светског поретка“ која је проглашена од стране Буша-старијег после Првог ирачког рата.

        До тог времена је коначно формирана и слика спољног непријатеља, који је постала исламска цивилизација. Управо на њу указује, објављени 1996. године, бестселер „Сукоб цивилизација“ професора Самјуела Хантинготона, блиског неоконзервативцима.

        Исте године, наступајући као стратези Нетањахуове предизборне кампање и његове Ликуд партије, водећи неоконзервативци (Ричард Перл, Даглас Фејт и Дејвид Вурмсер) припремили су програм војне стратегије за Израел („Бескрвни пробој: Нова стратегија безбедности Свете Земље“), у којој су као главни непријатељи јеврејске државе именовани Ирак и Сирија.

        На списку непријатеља САД и Израела такође су се нашли: Алжир, Либија, Египат, Судан, Либан, Саудијска Арабија, Иран, администрација Палестинске аутономије, организација Хезболах, ХАМАС и „милитантни ислам“ у целини.

        Ово дело је било јасна демонстрација „спољне претње“, која се десила 11. септембра 2001. године…

        Опипљиве резултате реализације неоконзервативног програма „сукоба цивилизација““ сви можемо да видимо данас. Међутим, њен стратешки развој се наставља.

        Током времена протеклог од објављивања „немилосрдног рата против тероризма“, листи „осовине зла“ неоконзервативци су придодали Кину, Северну Кореју и Русију, а сам „Четврти светски рат“ се фактички трансформисао у нови хладни рат.

        Након познатих терористичких напада у Паризу, главни промотер „Четвртог светског рата“ Елиот Коен је изјавио да ће он трајати до победносног краја, докле год буде потребно, па макар то било „док моја деца не остаре“.

        Јасно је да је стратегија тоталне доминације и тоталног рата, најављена од стране неокона, у потпуној супротности са оним за шта се данас залаже Доналд Трамп.

        Ако Трамп види Америку као традиционалну државу, која се поштено такмичи са другима на политичком и економском плану, онда неоконзервативци државу виде као политичког хегемона, чији је задатак – остваривање планетарне власти на таласу својих месијанских снова.

        Мењајући политичку одећу и идеолошки језик, Штраусови ученици, у суштини, никада ниси престали да буду троцкисти.

        Усуђујем се да тврдим да је политички програм самог Штрауса нека врста конзервативне верзије „светске револуције“: узети власт у најјачој демократској држави на планети, а затим постепеним ширењем „конструктивног хаоса“ и „перманентног рата“ остварити власт на планетарном нивоу.

        Ово, што се данас дешава у Америци, може се назвати својеврсним одговором на то лудило.

        Свака акција, у складу са физичким и историјским законима, пре или касније биће праћена одговарајућом реакцијом.

        Таква реакција против двадесетогодишњег незабележеног притиска, који су, освојивши полуге вашингтонске политичке машине, неоконзервативци вршили на спољни свет, постали су Доналд Трамп и импресивна подршка коју има од америчког друштва.

        Oво што гледамо данас такође је и сукоб идеја, који по унутрашњем усијању нимало не заостаје за сукобом конзервативног Југа и либералног Севера пре Грађанског рата у Сједињеним Државама.

        У суштини, ово и јесте ситуација Грађанског рата. Истина, још увек само на менталном нивоу. Међутим, стварају се претпоставке да ускоро не буде Америке овакве какву данас знамо.

        Превео: Срђан Ђорђевић

fakti.org/globotpor/tramp-je-dokaz-da-je-u-americi-u-toku-svojevrsni-novi-gradjanski-rat-izmedju-juga-i-severa

1 глас