ЕВО ЗАШТО ЈЕ НЕПРИХВАТЉИВ АТЛАНТИСТИМА И ВЕЋИНИ ВАШИНГТОНСКЕ ЕЛИТЕ

  • Трамп је заиста неприхватљив за неоконзервативце и демократске интервенционисте – то јест за оне, који су формулисали и спроводили геополитичку стратегију Америке после распада Совјетског Савеза
  • Трамп је упутио изазов, како идеологији глобализације, тако и средњем слоју глобалиста, њеним идеолозима и извршиоцима – Стејт департману и целој касти „мајстора спољних послова“ – обећавши да ће „скинути рђу“ са спољнополитичког апарата и „довести на посао нове људе
  • Обећао је: „Ми више нећемо давати нашу земљу или наш народ у залог лажном шарму глобализма. Национална држава остаје једини прави темељ среће и хармоније. Моја спољна политика ће увек фаворизовати интересе америчког народа и америчке безбедности пре свега… Ми ћемо водити конзистентну спољну политику, засновану на америчким интересима и интересима наших савезника“
  • Оценио је: „Ако је Обамин циљ био да ослаби САД, он посао није могао урадити боље… Актуелна спољна политика земље је – потпуни и тотални неуспех. Све је почело са опасном идејом да ми можемо преобратити у западну демократију земље које нису имале таквог искуства, ни интереса да постану демократије западног типа. Ми смо уништили институције које су те земље имале, а онда смо били изненађени, када су се појавили грађански ратови, верски фанатизам, погибија хиљада Американаца…“
  • Трамп подвлачи: „Ми ћемо потрошити колико потребно како бисмо обновили наше оружане снаге. Ми ћемо развијати, градити и куповати најбоље оружје познато човечанству. Наша војна доминација мора бити безусловна и неспорна, призната од свих“. Ово звучи жестоко, али милијардер говори да Америка треба да надокнади изгубљено, да Сједињене Државе и даље да остану војно и геополитички најмоћнија држава
Пише: Петар АКОПОВ

        ДОНАЛД Трамп је по први пут одржао говор у потпуности посвећен спољној политици. То је дијагноза тренутног стања и општи план његових идеја о томе како „поново направити Америку великом“.

        Трампов концепт је апсолутно неприхватљив за атлантисте и већину вашингтонске елите, јер њиме упућује отворени изазов глобализаторима.

        Говор у вашингтонском Центру за националне интересе био је први говор Трампа, посвећен његовом спољнополитичком програму.

        Пре мало више од месец дана, током посете редакцији „Вашингтон поста“, председнички кандидат по први пут је детаљно говорио о свом виђењу међународних односа, али у тим новинама је изашла само парафраза његових речи, а осим тога то није био јавни наступ. Сада је Трамп припремио посебан говор везан за спољну политику. О томе, колико је она важна за њега, говори чињеница да је он тек други пут у целој кампањи користио телесуфлер.

        Време говора такође није изабрано случајно. После победе на два последња „суперуторка“ – Трампова председничка номинација испред Републиканске партије постала је само питање времена. Наравно, републикански естаблишмент неће одустати од покушаја да га заустави по сваку цену, али шансе за то су им минималне.

        Трамп сада фактички започиње нову фазу кампање – он постаје много озбиљнији, мирнији, разборитији. До краја лета мора максимално да повећа своју изборну базу, да би у септембру-октобру, поново постао стари Трамп и у дебатама сломио Хилари Клинтон.

        И, наравно, њему је и време да говори о спољној политици.

        Трампов спољнополитички концепт потврђује његову принципијелну разлику од апсолутне већине политичара, који су одређивали курс САД током последњих неколико деценија. Трамп је заиста неприхватљив за неоконзервативце и демократске интервенционисте – то јест за оне, који су формулисали и спроводили геополитичку стратегију Америке после распада Совјетског Савеза.

        У овом говору Трамп је упутио изазов, како идеологији глобализације, тако и средњем слоју глобалиста, њеним идеолозима и извршиоцима – Стејт департману и стручној јавности, тачније целој касти „мајстора спољних послова“ – обећавши да ће „скинути рђу“ са спољнополитичког апарата и „довести на посао нове људе, а не оне, који имају богату биографију, али осим тога, ништа сем одговорности за пропусте спољне политике последњих година“.

        Ако Трамп испуни своја обећања после победе у новембру, то би могло довести до револуционарних промена у америчкој спољној политици. Питање је, да ли је Трамп способан за то? Да ли ће његове речи остати само предизборни трик? Ово питање се традиционално тиче свих председничких кандидата, али у случају Трампа, оно има посебан значај.

        Наравно, између обећања кандидата и акција изабраног председник увек постоје разлике. У америчком систему власти, председник, иако има велика овлашћења, само је део врха пирамиде – Конгрес располаже много озбиљнијим правима, између осталог и у области спољне политике.

        Специфичност тренутне ситуације је у томе што не иступа само Трамп као противник вашингтонске машинерије, већ су у обе партије у току унутрашње револуције (код републиканаца већ седам година постоји побуна „Чајанке“, која је захватила значајан део партије, а код демократа се пред нашим очима рађа Сандерсов покрет). Зато је практично немогуће предвидети какав ће бити састав Конгреса за време администрације председника Трампа након 2018. године. Може се створити ситуација, при којој ће америчка „перестројка“ заиста омогућити Трампу да спроведе сопствени програм.

        Осим тога, важно је и то на који начин ће Трамп бити изабран. Ако то буде без закулисних договора са републиканским естаблишментом, то ће бити једна варијанта, а са нагодбама – сасвим друга. Грубо говорећи, теоретски од Трампа могу направити другог Обаму, наметнувши му „исправног“„ потпредседника и владу, који ће кориговати Трампа, минимизирајући радикалност његових импулса.

        Али вероватноћа такве варијанте сада није велика – једноставно зато што је за десет месеци кампање Трамп доказао да је озбиљан играч и да неће да преговара са луткарима. Па зашто би сада, када је он практично обезбедио номинацију пристао на уступке онима који фактички немају шансе да га зауставе?

        Боље је да сам изабере потпредседника, да окупи костур кабинета, победи на изборима, а да затим са позиције апсолутног победника преговара са двопартијском елитом о томе како даље управљати Америком.

        Ако је Трамп само обичан брбљивац, ако је несамосталан, лажни играч, онда је нејасно зашто на њега тако реагује апсолутна већина америчке елите. Да је тако, пустили би га да прича шта хоће – а након јануара 2017. он би ипак морао да ради оно што они желе.

        Барак Обама је 2008. године такође изазивао неповерење америчких интервенциониста својим предизборним обећањима. И јасно је да су његови лични ставови утицали на акције САД у истој тој Сирији (Мекејн би напао Дамаск већ 2013. године), али у целини председник-мулат није успео да одустане од самог концепта америчке доминације и управљања глобализацијом. Он је покушао само да натера америчке савезнике да преузму већу одговорност за подршку „праведном светском пореку“ и да генерално смањи оптерећења Сједињених Држава, одустајући од мера попут истински лудачке војне инвазије на Ирак.

        Трамп би, како се чини, у извесном смислу наставио посао толико критикованог Обаме – барем када говори о намери да натера савезнике да плате више за своју безбедност – али се истовремено он сусреће са неупоредиво већим отпором од стране америчке елите.

        Зашто је то тако?

        Зато што Трамп не припада америчкој владајућој касти (као што је рекао Њут Грингрич, бивши председник Представничког дома, „није прошао ритуал иницијације“ у ложама и клубовима), а оспорава саме темеље америчке спољне политике. Оваквим ставовима, који су направили од Сједињених Држава инструмент у рукама глобалне елите (пре свега англосаксонске, али која нема националност) – Трамп наступа као заговорник јачања САД као државе, а не као фундамента „светске империје“. Управо то је разлог тако активног непријатељства које према њему показује владајућа елите у Сједињеним Америчким Државама. Трамп је за њих странац на најдубљем, идеолошком нивоу.

        Све ово се појавило у његовом вашингтонском говору.

        На самом његовом почетку Трамп је објавио жељу да замени хаос – циљем, идеологију – стратегијом, а рат – миром, то јест наступио је као реалиста, а не идеалиста. При чему реалиста и у традиционалној америчкој подели на два спољнополитичка приступа, јер управо „идеалистима“, односно присталицама шпекулативних концепата светског поретка, припадају, с једне стране, неоконзервативци-републиканци, а с друге стране – демократе попут Клинтонове и Обаме. И једни и други граде „свет по амерички“ – који се разликује смо методама, али глобални циљ остаје непромењен. А Трамп наступа као апологета САД као самодовољне државе, која има своје националне интересе управо у својству државе, а не као слуге глобалистичког пројекта.

        „Ми више нећемо давати нашу земљу или наш народ у залог лажном шарму глобализма. Национална држава остаје једини прави темељ среће и хармоније, – то су кључне речи у Трамповом говору. – Моја спољна политика ће увек фаворизовати интересе америчког народа и америчке безбедности пре свега… Ми ћемо водити конзистентну спољну политику, засновну на америчким интересима и интересима наших савезника“.

        Да би објаснио разлику између своје визије и оног што постоји сада, Трамп је прво навео као пример америчку величину, како „смо два пута спасили свет“ – „40-их година САД су спасиле свет, победивши нацисте и Јапанце, а затим су га спасиле поново, извојевавши велику победу у хладном рату“.

        Трампове речи о победи над Совјетским Савезом као о спасењу света значе само то да се он обраћа апсолутној већини Американаца, који су васпитани у уверењу да је супротстављање „комунистичкој Русији“ било битка између добра и зла, а да је Америка у њој деловала као заштитник целог човечанства од „црвене претње“„ (а Трамп се као личност формирао управо у тим 50-60-им годинама, то јест, на врхунцу ових идеја). Нама у Русији је смешно, али за Американце је то део националне митологије, као и увереност у то да су управо они дали одлучујући допринос победи у Другом светском рату.

        Али, у Трамповом говору није важан ова почаст „старим добрим временима“, већ то, како он оцењује садашњи период.

        Трамп се обрушио на спољну политику не само Обаме, већ на целу политику последњих двадесет година. „Глупост и охолост“ у периоду после Хладног рата довели су до „бројних катастрофа на Блиском истоку, укључујући Ирак, створили вакуум, који су попунили милитанти ИД“, рекао је Трамп, настављајући о садашњем председнику:

        „Са грешака у Ираку смо прешли на Египат, на Либију, на линију песка у Сирији, коју је створио Обама. Свака од ових акција све дубље је гурала регион у хаос и омогућила ИД да добије територију за раст и развој. Наслеђивање интервенција Обаме и Клинтонове ће бити слабост, разочарење и неред. Направили смо Блиски Исток много нестабилнијим и хаотичнијим него што је био икада раније“.

        Трамп је критиковао Обаму због Ирана и Северне Кореје – политика Вашингтона је од Ирана направила „велику силу за кратко време“, а Северна Кореја је „изашла изван контроле“ – уз „омаловажавајућу критику“„ Израела „нашег великог пријатеља“.

        Његов закључак – „ако је циљ председника Обаме био да ослаби САД, он посао није могао урадити боље… Актуелна спољна политика земље је – потпуни и тотални неуспех“.

        Зашто се то догодило? Трамп каже, да у спољној политици САД у датом периоду „није постојало разумевање циљева“:

        „Све је почело са опасном идејом да ми можемо преобратити у западну демократију земље које нису имале таквог искуства, ни интереса да постану демократије западног типа. Ми смо уништили институције које су имали, а онда смо били изненађени, када су се појавили грађански ратови, верски фанатизам, погибија хиљада Американаца … много животи је на стравичан начин изгубљено узалуд“.

        Али ово је практично исто оно о чему већ дуги низ година говори Русија! Путин је директним текстом почео да прекорева САД за „извоз демократије“ много пре Крима, а сада о истом говори главни кандидат за председника САД…

        Шта предлаже Трамп? Ојачати САД:

        „Уместо да покушавамо да ширимо универзалне вредности, које нико не дели и које не желе сви, ми морамо схватити да ће јачање и развој западне цивилизације и њених достигнућа учинити више за позитивне промене у свету, него војне интервенције“.

        Ово је још једна тачка, категорички неприхватљива за глобалисте – одбацивање ширења универзалних вредности. Како, онда, промовисати глобализацију – без војног и идеолошког диктата?

        Трамп је изјавио да Сједињене Државе морају да буду миротворац, како би „побољшале свет“, и уопште за успех на светској сцени „Америка мора да буде непредвидива“:

        „Свет мора да зна да ми не тражимо непријатеље, да  смо срећни када стари непријатељи постају пријатељи и када стари пријатељи постају савезници“.

        Констатујући да су „ресурси САД превише расути“, Трамп је о актуелним савезницима рекао да „ако ја постанем председник, ја ћу окупити самит NATO-а, како би ревидирао не само финансијско учешће, већ и да бих прилагодио алијансу новим изазовима, између осталог, миграцијама и тероризму“.

        Истовремено је обећао да ће направити савезнике на Блиском истоку и да су сви дужни да у већем степену носе финансијски и други терет осигуравања своје безбедности. Саме САД се неће у сваком тренутку хватати за оружје и уместо агресије користиће дипломатију, рекао је Трамп.

        Да, Трамп не планира да одустане од статуса суперсиле, ни од војне доминације САД:

        „Ми ћемо потрошити све што буде потребно како бисмо обновили наше оружане снаге. Ми ћемо развијати, градити и куповати најбоље оружје познато човечанству. Наша војна доминација мора бити безусловна и неспорна, призната од свих“.

        Звучи жестоко. Чак уз то да је ову тираду Трамп изрекао после речи о томе да су „Русија и Кина развиле своје војне могућности“, док су Сједињене Државе смањиле војни буџет и „дозволе да атрофира њен нуклеарни арсенал, коме је хитно потребна модернизација“.

         То јест, милијардер говори о томе да Америка треба да надокнади изгубљено. Али ипак – „апсолутна војна доминација“ – о чему то он прича?

        У ствари, генерално, то је само тежња да Сједињене Државе и даље остану војно и геополитички најмоћнија држава. Али, под условом одустајања САД од улоге „светског глобализатора“, о чему је говорио сам Трамп, њихове војне амбиције не представљају озбиљну претњу низа Русију, ни за Кину – и не само зато што обе државе имају чиме да одговоре.

        Уосталом, Москва, Пекинг и сви остали противници америчке хегемоније не очекују од САД разоружање или изолационизам. Реч је о одрицању од претензија на светску доминацију, од наметања својих правила и промоције, у овом или оном облику, „света по амерички“.

        И ако САД постану „само“ држава – какве су биле пре Другог светског рата – а не носач глобалног пројекта, оне могу бити најснажније на свету (не имајући, међутим, апсолутну супериорност, што је и разумљиво ако се узме у обзир руска нуклеарна сила). Јер, у таквом облику не представљају смртну претњу другим земљама и цивилизацијама, а већи део објективно постојећих геополитичких противречности могуће је увести у релативно мирне оквире.

        Природно, такво репозиционирање САД не зависи од воље и жеље Доналда Трампа. Оно може бити или резултат озбиљног пораза „Америке – носача глобалистичког пројекта“ на светској арени или пак принудног избора самих Американаца (на пример, у случају прерасподеле односа снага унутар америчке елите од интервенциониста ка реалистима). Али, улога Трампа, у том случају, ако он постане председник, и даље је прилично велика – барем као весника „новог курса“.

        Зато, када он говори о томе да жели да преговара са Русијом и Кином, то треба узети озбиљно:

        „Ми желимо да живимо мирно и у пријатељству са Русијом и Кином. Имамо озбиљне разлике са ове две нације и морамо их јасно назначити. Али, не треба да будемо непријатељи. Ми треба да тражимо заједнички језик на основу заједничких интереса. Морамо да нађемо заједнички именитељ на основу заједничких интереса. Русија је, на пример, такође доживела ужас исламског тероризма.

        Неки кажу да Руси неће бити разумни. Волео бих то да појасним. Ако ми за време моје упрве не будемо могли да закључимо са Русијом споразум повољан за Америку и истовремено добар за Русију, онда ћемо напустити преговарачки сто веома брзо. Ето како је то просто… Сигуран сам да можемо смањити тензије и побољшати односе са Русијом, делујући само са позиције силе, то је апсолутно могуће. И Кина поштује силу“.

        Силу поштују генерално сви – а Америка више од свих. И управо сада она мора да нађе у себи снаге да престане да игра опасне (у блиској будућности опасне за њу саму) и, још важније, њој непознате игре. Да пронађе изгубљене националне оријентире и подсети се својих интереса.

        Масовна подршка Трампу значи да иста жеља постоји у америчком друштву.

        Превео: Срђан Ђорђевић

извор: fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/trampa-mrze-jer-zeli-jacanje-sad-kao-drzave-a-ne-kao-fundamenta-svetske-imperije

0 гласовa