Хашки трибунал изрећи ће у четвртак, 31. марта, првостепену пресуду лидеру Српске радикалне странке Војиславу Шешељу, оптуженом за злочине над Хрватима и Муслиманима у Хрватској, Војводини и БиХ, 1991-93.

seselj_620x0

У три тачке, оптужница Шешеља (61) терети за злочине против човечности – прогон несрба на политичкој, расној и верској основи депортацију и присилно премештање. У шест тачака, вођа радикала оптужен је за кршење закона и обичаја рата – убиства, мучење, окрутно поступање, безобзирно разарање села или пустошење које није оправдано војном нуждом, уништавање верских објеката и пљачкање јавне или приватне имовине.

Ти злочини, по оптужници, били су почињени у Зворнику, Вуковару, Мостару, Невесињу, Брчком, Босанском Шамцу, ширем подручју Сарајева и војвођанском селу Хртковци.

Међу злочинима за које је Шешељ оптужен су стрељање око 200 хрватских заробљеника на фарми Овчара код Вуковара, у новембру 1991 убиство око 700 Муслимана у Зворнику у пролеће и лето 1992, као и протеривање око 800 мештана војвођанског села Хртковци у мају 1992.

Према оптужници, Шешељ је прогон Хрвата у Вуковару и Хртковцима починио „говором и пропагандом мржње“, док је остала злодела у Зворнику, Вуковару, Мостару, Невесињу, Босанском Шамцу, Брчком и ширем подручју Сарајева „подстакао, помогао и подржао“ тако што је добровољце СРС, као физичке починиоце, регрутовао, индоктринирао мржњом према несрбима, организовао и послао на ратишта.

Злочини „шешељеваца“ над Хрватима и Муслиманима били су, по оптужници, почињени у оквиру удруженог злочиначког подухвата чији је циљ било стварање јединствене српске државе на великим деловима територија Хрватске и БиХ, односно Велике Србије.

У том злочиначком подухвату, Шешељ је, по оптужници, учествовао са тадашњим председником Србије Слободаном Милошевићем и бројним српским политичким, војним и полицијским званичницима.

У завршним речима, у пролеће 2012, тужиоци су тврдили да су доказали Шешељеву кривицу по свим тачкама оптужнице и затражили да му судије изрекну казну од 28 година затвора.

Шешељ, који се бранио сам, тврдио је да је побио све тачке оптужнице и затражио је да буде ослобођен. Он је рекао и да је Трибунал прекршио његово право на суђење у разумном року, држећи га у притвору дуже од 11 година.

Суђење Шешељу почело је у новембру 2007, после једног неуспешног покушаја и штрајка глађу оптуженог. У судском притвору у Схевенингену (Сћевенинген), Шешељ је био од 24. фебруара 2003, када се добровољно предао одмах пошто је Трибунал обелоданио оптужницу против њега, до 12. новембра 2014., када је пуштен на привремену слободу у Србију.

У мају 2011, пошто су тужиоци завршили извођење доказа, расправно веће је одбило Шешељев захтев да буде ослобођен, заснован на тврдњи да његова кривица није била доказана. Затим је требало да уследи Шешељева одбрана, али је он одлучио да не изводи доказе одбране.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети (Јеан-Цлауде Антонетти) сматрао је да би Шешеља већ тада требало ослободити по шест од девет тачака оптужнице, али су судије Фредерик Хархоф (Хархофф) и Флавија Латанци (Флавиа Латанжи), већином гласова, одлучиле да је Тужилаштво извело довољно доказа против Шешеља по свих девет тачака.

Према тој одлуци већине судије из маја 2011, Тужилаштво је извело довољно доказа да су „добровољци Српске радикалне странке и Српског четничког покрета починили злочине наведене у оптужници“, као и о вези између тих злодела и Шешељевог јавног деловања.

Судско веће је тада било прихватило да је, по доказима Тужилаштва, Шешељ подстицао злочине ширећи међунационалну мржњу и страх, те регрутујући и шаљући добровољце на ратишта да се „свим средствима, злочинима и прогоном“ боре за стварање Велике Србије, циља његове националистичке идеологије.

Расправно веће је тада разматрало само подстицање као облик Шешељеве одговорности, а не и друга два облика одговорности оптуженог – као материјалног починиоца злочина и члана удруженог злочиначког подухвата. О тим облицима Шешељеве одговорности, судије ће се изјаснити у првостепеној пресуди.

Цитирајући Шешељеве говоре и изјаве, веће је тада назначило да „ти докази илуструју насилност говора оптуженог, као, на пример, претње крвопролоћем у БиХ“. Већина судија је прихватила и да је говор мржње, чак и када је дозвољен у миру, криминалан у околностима када људи гину.

Шешељ је, по тој одлуци, „систематски омаловажавао и деградирао“ Хрвате, називајући их „усташама“ и Муслимане, погрдно их ословљавајући као „балије“ и говорећи да „има само 16 добрих Хрвата који могу остати у Србији. Остале треба протерати“. То је говорио шаљући добровољце на ратишта, а наставио је и након што је био обавештен о њиховим злочинима.

Осврћући се на Шешељеву тврдњу да је исељавање Хрвата из војвођанског села Хртковци, у мају 1992. било добровољно, уз размену имовине са српским избеглицама из Хрватске, претресно веће је констатовало да он није негирао да је у говору у Хртковцима у мају те године „обећао да ће започети с реторзијом ако дође на власт“.

Веће је у мају 2011. утврдило да се не може закључити да је одлазак Хрвата био добровољан, ако постоје околности – несигурност и атмосфера страха – који ту сагласност поништавају.

Већина судија је тада закључила и да је изведено довољно доказа да су прогон, убиства и присилно премештање, како је наведено у оптужници, почињени у општинама Вуковар, Зворник, Мостар, Невесиње, Брчко, Босански Шамац и ширем подручју града Сарајева.

Образлажући зашто би Шешеља ослободио по шест тачака оптужнице, председавајући судија Антонети рекао је да су „докази недовољни за успостављање везе између подстрекавајућег говора оптуженог и злочина из оптужнице“.

По Антонетију, није било довољно доказа о томе које су тачно формације починиле злочине. Подвукао је и да су „по доказима, добровољци били подређени ланцу команде војске, а не ланцу команде СРС“.

Судија Антонети недоказаним је сматрао и да је Шешељ био учесник у удруженом злочиначком подухвату заједно са председником Србије Милошевићем зато што се Шешељ залагао за Велику Србију, а Милошевић за очување Југославије.

„Није довољна чињеница да су добровољци одлазили у Вуковар и Зворник као доказ да су злочини планирани… Шешељ у Хртковцима није планирао протеривање и кампању прогона, он је у том тренутку био у предизборној кампањи и није имао средства репресије над несрбима. Планирање злочина не може се извести из говора мржње“, оценио је француски судија.

Председавајући судија оспоравао је и тврдњу тужилаца да је Шешељ, истовремено, говором мржње подстрекавао и починио злочине. „С моје тачке гледишта, немогуће је да је Шешељ и подстрекач и починилац. Може бити или једно или друго“, назначио је тада Антонети.

Антонети је, међутим, прихватио да је било довољно доказа о одговорности оптуженог за прогон, присилно премештање и депортације несрба у Зворнику, Вуковару, Невесињу, ширем подручју Сарајева и војвођанском селу Хртковци.

Оптужени се залагао за протеривање Хрвата и Муслимана, констатовао је Антонети, наводећи да је Шешељ једном рекао: „Ми вас нећемо убити, али ћемо вас потрпати у возове и аутобусе и правац Загреб“.

По Антонетију, докази потврђују да је Шешељ користио говор мржње који је „садржавао дискриминаторну намеру“ према несрбима.

Антонети је, међутим, прецизирао да би, у случају Хртковаца, Шешеља могао, на основу виђених доказа, осудити за протеривање 488 хрватских мештана, зато што за преосталих 233 није било доказано куда су отишли.

Судија Антонети казао је да би Шешеља, услед недостатка доказа, ослободио оптужби за убиства, мучење, окрутно поступање, безобзирно разарање села или пустошење које није оправдано војном нуждом, уништавање верских објеката и пљачкање јавне или приватне имовине.

Суђење Шешељу је окончано у марту 2012. године завршним речима, пошто је Шешељ одлучио да не изводи доказе одбране. Током 175 радних дана, Тужилаштво је пред судије извело 89 сведока и у доказе увело 1.367 докумената.

Изрицање пресуде Шешељу било је заказано за октобар 2013, али је одложено због тога што је, на захтев оптуженог, због пристрасности из расправног већа био изузет судија Фредерик Хархоф (Хархофф) из Данске.

Хархофа је заменио судија Мандаје Нијанг (Мандиyае Нианг) из Сенегала, који се у наредних годину дана упознавао са предметом, читајући спис и гледајући видео снимке исказа сведока.

Током главног процеса, Трибунал је Шешеља три пута осудио због непоштовања суда, односно објављивања идентитета заштићених сведока – на 15, 18 и 24 месеца затвора. По пресуди, те казне су обједињене.

Шешељ је у притвору имао озбиљних здравствених проблема.У јануару 2012. позлило му је, а касније је сам рекао да је „умало умро“. У болници му је потом био уграђен „унутрашњи дефибрилатор“, односно апарат за регулисање срчаног ритма.

Шешељу је 2014. године постављена дијагноза тумора на јетри, а он је, после прве терапије, одбио да прима хемотерапију.У новембру 2014. расправно веће је на своју иницијативу Шешеља пустило на привремену слободу у Србију. Он је затим изјавио да се неће добровљно вратити на изрицање пресуде.

Средином марта, расправно веће одлучило је да Шешељ не мора да се враћа у Хаг на изрицање пресуде, чему се успротивио судија Нијанг.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5.407.html:597921-%D0%A2%D1%80%D0%B8%D0%B1%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%BB-%D1%83-%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%B2%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%BA-%D0%B8%D0%B7%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%BF%D0%B5%D0%BD%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%83%D0%B4%D1%83-%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D0%A8%D0%B5%D1%88%D0%B5%D1%99%D1%83

4 гласa