СТРАШНО. Сви смо се надали да ће се Слађана ускоро вратити жива и здрава. Не знам како ће њене ћерке ово поднети. За њих највише стрепимо.

 005-libija-(3)_620x0

Ово, за “Новости”, причају најближе комшије и пријатељи Слађане Станковић, службенице српске амбасаде у Триполију, који су, у суботу, у мимоходу долазили да њеним најмилијима изјаве саучешће.

Породична кућа Станковића у београдском насељу Падинска скела, од суботе завијена у црно. Слађанин супруг Александар није желео да разговара са новинарима. Његови пријатељи кажу да је тешко поднео вест о смрти супруге, да је скрхан болом и да сада размишља само о својим двема ћеркама, које су остале без мајке.

- Све до сада смо веровали да ће се наша Слађа вратити кући – рекла нам је комшиница, која Слађану познаје одмалена.

- Не знамо шта се заиста догодило и како је наша Слађана настрадала. Али то није ни битно сада, када је више нема. Само да ћеркице буду добро.

ЧУЛА СЕ СА МУЖЕМ
СЛАЂАНА је из Триполија у Србију долазила једном годишње. Београд је напустила непуних месец дана пре отмице, после двомесечног одмора. Са супругом се последњи пут чула на дан отмице, ујутро, а само неколико сати касније породици је из Министарства спољних послова јављено да је киднапована.

Комшије из Падинске скеле су нам рекле да су Слађану последњи пут виделе у октобру прошле године, када је дошла у Србију на одсуство.

- Тада нам се жалила да јој тешко пада то што није кући, што није са својом децом и мужем – кажу Слађанини пријатељи.

- Причала је да ће се ускоро вратити за стално. Сањала је о повратку кући.

Ето, нажалост, није доживела да поново буде са својом породицом. Жао нам је што их је све ово задесило, јер за све њих имамо само речи хвале, дивни су људи. Њени родитељи су трагично настрадали у саобраћајној несрећи пре више година.

Испред породичне куће Станковића у Падинској скели Фото В. Данилов

Слађана је, иначе, у Либији радила претходних 11 година, а до пре четири, са њом су у Триполију живели су и супруг и ћерке. Они су одлучили да се у Београд врате због школовања деце.

ЈОВИЦУ БРАЋА НАГОВАРАЛА ДА СЕ ВРАТИ У СРБИЈУ

ВЕСТ о погибији Јовице Степића, возача амбасаде Србије у Либији, отетог почетком новембра прошле године, оставила је готово без речи све у његовом родном селу Макце, где му живе браћа Драган и Веља, али и у Царевцу, где са породицом живи његова ћерка Оливера (39). Трагичну вест да је Јовица настрадао током бомбардовања у либијском граду Сабрата први је у суботу чуо брат Веља.

ЗВАЛИ ГА ДА СЕ ВРАТИ
ЈОВИЦУ су браћа наговарала да се врати у Србију. Међутим, он то није хтео да прихвати и тврдио је да су Срби у тој земљи безбедни. Ипак, имао је у плану да за Ускрс поново дође у Србију и заувек остане у родном селу. Он је у Либији живео сам, јер му је друга супруга, запослена у војној болници у Триполију, преминула пре осам година.

- Сазнао сам ту страшну вест о мом брату, јер су ме назвали телефоном и премијер Вучић и министар Дачић. Они су ми јавили шта се десило. Ово је страшна трагедија и не могу сада ништа да коментаришем, молим вас да то разумете – рекао нам је очајни Веља.

Јовичин други брат Драган, сазнавши трагичну вест од новинара, каже да га је породица очекивала да ће се појавити на кућном прагу.

– Толико дуго смо се надали најбољем, а ето шта се десило на крају. Не могу ништа да кажем о овом случају, све док званично не сазнамо шта се тачно десило – рекао нам је Драган дрхтавим гласом.

- Не знам када ће тела бити допремљена у Србију, а наш Јовица ће бити сахрањен на гробљу у Макцу, јер је то његово родно село.

Јовичина родна кућа у селу Макце

Вест о смрти оца, Јовичина ћерка Оливера веома је тешко примила, па нам је њен син рекао да она не жели да даје било какве изјаве. У нашим ранијим разговорима Оливера је била пуна наде, жељно ишчекујући, заједно са стричевима, ослобађање и повратак свог оца. Иако се разишао са њеном мајком Наталијом, која је преминула пре пет година, са њом је остао у сталном контакту.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:591882-%D0%A2%D1%83%D0%B3%D0%B0-%D1%83-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D1%83%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D1%83-%D0%9B%D0%B8%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%A1%D0%BB%D0%B0%D1%92%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D1%9A%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BA-%D1%83-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D1%83-%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%86%D1%83-%D1%87%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%83%D1%9B%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B3%D1%83

Прочитај без интернета:
0 гласовa