Пише: Василиј ТЈУТИН

 

Боравио сам у тринаест европских земаља и на обе обале Сједињених Америчких Држава. Довољно сам проницљив и многа моја путовања су била повезана са послом, тако да ситуацију познајем изнутра, а не само као туриста.

Одговорно изјављујем – Запад није обећана земља.

Тамо не постоји чак ни идеал коме треба да тежимо. Још горе, једно од најневероватнијих открића јесте чињеница да су Американци често сиромашни. САД имају новца за војни буџет и високе небодере, али из перспективе човека, који се налази у нормалном животном окружењу, човека који има могућност да упореди, могу рећи да су у Америци осредњи и често јадни услови живота. За достизање европског (то јест, на пример, руског) нивоа – од исхране до становања – морају се прескочити неколико степеника на друштвеној лествици.

У неким случајевима, могу да презалогајим и у ресторану на бувљаку. Али, у већини случајева – имам другачији избор.

У САД је избор ограничен различитим брендовима.

У Америци је ретко ко свестан чињенице да ако постоји јефтина услуга чишћења ципела, то подразумева, да постоји и сиромашни чистач ципела.

Ако у кафеу конобари почну да певају, као у неком мјузиклу – то значи да ту има много неуспешних, али веома професионалних уметника који морају да раде као конобари. Није ми било баш забавно међу тим људима, од којих ниједан није планирао да постане певајући конобар, а сада плешу са мојим милк-шејком.

Свих петнаест или двадесет минута, колико је одрастао човек полирао моје ципеле у Њујорку, осећао сам извесну нелагодност.

Сиромашних је много и они чине слику америчког живота. У Мароку, на пример, сиромаштво није толико приметно, можда зато што је прикривено оријенталним колоритом. Не рачунајући неке регионе у Европи (захваљујући имовинској сегрегацији), сиромаштво је карактеристика Запада. Неким чудом научили су да то не примећују.

Ко има пара, њему је увек добро. Истина, у Сједињеним Америчким Државама добро је тек са много пара.

Пристојну шницлу служе само у веома скупим (по европским стандардима) ресторанима.

Генерално, не видим никакву системску предност у нивоу комфора живота Запада у односу на Русију. А по многим параметрима и за многе регионе – однос иде јасно у корист наше земље. При чему недостака има свуда.

Не говорим ово да укажем да се Запад распада или да је одвратан и ужасан. Ситуација је тамо још увек боља него у Русији. Ово говорим само да кажем да чуда не постоје. Да пример, који може гарантовано водити ка успеху, не постоји. Да Запад, у ствари, заправо и не постоји, осим политичке апстракције. Постоје само државе веома различите по традицији, начину живота, економији и култури.

Економија и погледи на друштвено уређење у Сједињеним Америчким Државама су практично у супротности са погледима у нпр. некој Данској. Ови погледи на друштвено уређење су као људи. Много различитих људи и много различитих погледа. И, нико од њих не може бити наш учитељ или водич. Сијајући град на Хадсону је празан канцеларијски кварт са беживотним дежурним осветљењем и језиво пустим улицама.

При чему, они сада размишљају потпуно исто као што су совјетска деца мислили пре тридесет година. „Имамо среће да живимо у најнапреднијој земљи, да водимо човечанство у будућност, а не као сиротиња која се мучи у осталим државама“.

Апсолутно је задивљујући преокрет, како су брзо и размишљање и пропаганда Запада постали апсолутно совјетски.

Занимљива је чињеница да Орвел „1984“ није писао да би критиковао Совјетски Савез, већ своју родну Британију. И, погодио је у центар.

Не постоје никакве „светске“ и „глобалне“ финансијске и економске институције и систем, којима се може приступити „под једнаким условима“, осим оних створених ради прарирања Совјетском Савезу. Сви остали су створани са својом хијерархијом, у оквиру „клуба“ одрђеног броја земаља а за борбу против другог клуба.

Практично, све међународно, што ми прихватамо као „опште“, припада конкретним властодршцима и мораш радити са њима и по њиховим правилима, или си сам. Испоставља се да ни „Формула-1“ није међународна спортска заједница, већ приватна радња. Управо као ММФ и Светска банка.

И још нешто о демократији. Немамо никакве потребе да дискредитујемо демократију или да имамо било какве комплексе поводом сопствене демократије. СССР је, без обзира шта ко прича, био много ближи појму демократије него западне земаље. Нарочито што су, перестројка и друга преструктуирања обављена у оквиру апсолутно демократских процедура.

Перестројка је реализована од стране посланика и органа власти изабраних по законима СССР-а. Када је народ, односно његова реална већина, пожелео реформе – они су их и реализовали. Тихо и, може се рећи, мирно. Колико је народ могао те рефроме да контролише и усмери – то је друго питање.

А, чињеница да под демократијом на Западу традиционално, и у оквиру непрекидног историјског и интелектуалног континуитета, подразумевају поделу власти и привилегија или између највише аристократије или између основних власника капитала – требало би да буда јасна свима. Нико тамо озбиљно не предвиђа куварици никаква права, и сваки либерал ће детаљно оправдати ту ситуацију са становишта социјал-дарвинизма, тиме да је она објекат, а не субјекат управљања.

То у ствари значи да је наша демократска традиција много развијенији, шира и дубља. И, у сваком случају, много „демократичнија“.

Ми не треба да се одрекнемо демократије под изговором да је то ђавоља работа Запада. Никако.

А Запад није наш непријатељ. Није нам додуше ни пријатељ ни партнер, али ни појам „непријатељ“ не одговара стварности. Код њих важи девиза „ништа лично, само посао“. Они само покушавају да се такмиче и да доминирају.

Имају јако уски клуб (апсолутно у оквиру њихове традиције схватања демократије), и све „светско“ они схватају као потчињавање њима на глобалном нивоу, а не као проширење круга „управљачких акционара“ или „партнера“. Непотчињавање они сматрају за изазов и против њега ће се борити. Али, ипак то још увек не води ка појму „непријатеља“ и не захтева сукоб.

Уместо тога, то захтева самоафирмацију и самопозиционирање с наше стране, а не концентрисање на непријатељство. То је као у компанији са доминантим лидером – не треба се свађати, треба се наметнути, показати самопоштовање и доследно бранити своје достојанство.

Ми смо савршено обична велика земља. И налазимо се међу осталим великим земљама. И једина шанса за нашу самоафирмацију и развој – је независтан, самосвесни развој и представљање свету сопствених, независних достигнућа и начина развоја.

И треба подсетити да унутрашња политика не подразумева само супротстављање покушају да неко уништи нашу државу.

Подразумева пре свега креирање пројеката за развој државе.

 

fakti.org/rossiya/medija-menju/zapad-nije-obecana-zemlja-u-americi-su-uslovi-zivota-osrednji-cesto-i-jadni

Прочитај без интернета:
0 гласовa