• Одједном је поред мене село двоје: Парижанка – пиар-менаџер за Западну Европу и Италијан из Милана који је доведен у седиште фирме у Паризу… Францускиња је изговорила: „Имамо велики проблем. На целом Западу нема ни једног великог политичара. Сви су мекушци. И Меркелова, и наш Оланд, и ваш Италијан (окренула се колеги), и Обама – све је то слабо, ништа не могу  и апсолутно не мисле о народу и не штите његове интересе”
  • После нове чаше оглашава се Италијан. Окренувши се да провери има ли колега у близини, говори ми практично шапатом: „Имају среће нације које имају јаке лидере, државнике који брину о националним интересима и не дају на свој народ. Постоје такве нације. Тачније, постоји таква нација”
  • После пет минута коначно се изговара „Путин”. Она говори како смо ми Руси срећни што имамо Путина. Додаје: сви ми га подржавамо, наша глупа влада уводи санкције, али ми знамо да је он у праву… Све то шапатом и побледивши. Толико да сам се чак уплашио
  • Многи говоре да је код нас у Русији одавно тоталитарни режим и да нема слободе речи, а да је Запад на том плану – еталон. Међутим, кад би мени дошли гости из Француске, ја бих – док се возимо бродом по реци Москви – смео да им отворено и гласно кажем шта ми се све не свиђа код Путина. При том се не бих нагињао према њима нити би прелазио на шапутање. Упркос томе што радим у државној војној установи. У армији. Уосталом, мени се због тога не би ништа лоше догодило…

          Пише: Алексеј ФЈОДОРОВ,  кардиохирург (Москва)

          ПРЕ недељу дана сам се вратио из Француске.

          Једне вечери сам био на броду који је пловио Сеном на којем је било готово комплетно руководство велике француске козметичке компаније.

          Ја сам ту био случајни човек, па сам – поготово као Русе у епоху санкција – седео по страни и пио добар шампањац јер су доливали.

          Одједном је поред мене село двоје: Парижанка – пиар-менаџер за Западну Европу и Италијан из Милана који је доведен у седиште фирме у Паризу на дужност бренд-менаџера једног од производа компаније. „Како сте, откуда сте? О, Русија – Москва, Питер, били смо по једном”.

          Потом је кренуо ненаметљив разговор о „лепом времену”. После десетак минута, после питања „Како се овде код вас живи?” које није ни на шта обавезивало, Францускиња је изговорила:

          „Имамо велики проблем. На целом Западу нема ни једног великог политичара. Сви су мекушци. И Меркелова, и наш Оланд, и ваш Италијан (окренула се колеги), и Обама – све је то слабо, ништа не могу  и апсолутно не мисле о народу и не штите његове интересе”.

          „Опа, помислио сам, све је нормално” зато климам главом и показујем да се слажем, али не ступам у дискусију. Пијем свој шампањац.

          После нове чаше оглашава се Италијан. Окренувши се да провери има ли колега у близини, говори ми практично шапатом: „Имају среће нације које имају јаке лидере, државнике који брину о националним интересима и не дају на свој народ. Постоје такве нације. Тачније, постоји таква нација”.

          Мени све постаје помало смешно, али не одговарам у стилу: „У реду, стари мој, видим на коју страну нагињеш”, али ипак са разумевањем климам главом.

          Следи пет минита разговора о томе како у Француској јако газе по цркви: ако одеш у католичку цркву – следећег дана ти може доћи полиција са налогом за претрес, а ако идеш у џамију – ништа страшно. Све у том тону…

          После нових пет минута коначно се изговара „Путин”. Мислим да се на француском пише Poutinе. Она говори како ми Руси имамо среће што имамо Путина. Додаје: сви ми га подржавамо, наша глупа влада уводи санкције, али ми знамо да је он у праву… Све шапатом и побледивши. Толико да сам се чак уплашио.

          Одслушавши оду председнику, потрудио сам се ипак да све мало загладим и попричамо и о нечему другом. Дођосмо до имиграната. Рекао сам им: „ви се напросто утапате у имигрантима, код вас је зато већ постало прљаво, расте криминал, јер над усељеницима нема праве контроле”.

          Гледам како се покреће годинама подмазивани механизам толеранције: „Француска је мултикултурна земља и ми смо ради свима који кад нас дођу”.

          „У реду – говорим ја – не знам вашу статистику, али ми се чини да сваки дан у француску стиже најмање хиљау гостију из Африке. А Француска ипак није од гуме”… Шок на њиховим лицима. Францускиња ми говори шапатом: „Како смете да тако храбро и отоворено изговарате тако тачне речи?”.

          Питам: „У чему је проблем?” Одговарају: „То се не подстиче”. А  ја мислим: „Баш ме брига”.

          Те исте вечери, нешто касније, пришао ми је један Француз и рекао: „Видим да сте из Русије. Зато знајте: ми вас подржавамо – Путина и све што он чини. Све је то исправно”. Само, и он је говорио шапатом и у ходу.

          Враћајући се кући авионом, размишљао сам о овим разговорима.

          Многи говоре да је код нас у Русији одавно тоталитарни режим и да нема слободе речи, а да је Запад на том плану – еталон. Нећу да спорим целину, али поводом овог конкретног случаја могу да кажем: кад би мени дошли гости из Француске, ја бих – док се возимо бродом по реци Москви – смео да им отворено и гласно кажем шта ми се све не свиђа код Путина.

          На пример: да је Оланд крут, а Путин – тиранин. А при том се не бих нагињао према њима нити би прелазио на шапутање. Не би ме било страх хоће ли то чути колеге са посла. Упркос томе што радим у државној војној установи. У армији. Уосталом, мени се због тога не би ништа лоше догодило.

          Могуће је да ја живим у неслободној земљи. Али, у Француској сам својим очима посматрао – неслободу слободних.

fakti.org/rossiya/u-francuskoj-sam-imao-priliku-da-se-licno-uverim-u-neslobodu-slobodnih

8 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ