Украјина и Молдавија су донеле заједничку одлуку да блокирају руске мировне снаге распоређене у Придњестровској Молдавској Републици (ПМР), непризнатој самопроглашеној молдавској покрајини која чини готово 17 % територија Републике Молдавије и на којему живи приближно 600 000 људи. Влада у Кишињеву нема апсолутно никакав утицај над овим подручјем на којем је распоређено неколико тисушта војника 14. армије Руске Федерације, преноси Интерфакс.

„Логистика руских војника, укључујући мировне снага у Придњестровљу, неће бити угрожена, упркос отказу уговора о војној сарадњи Украјине с Русијом“, изјавио је генерал Јуриј Јакубов, координатор канцеларије главног инспектора Министарства обране.

„Сада, када је Украјина раскинула све споразуме с Русијом у подручју војно-техничке сарадње, укључујући транзит робе преко украјинске територије, Министарство обране нема избора него успоставити руски ваздушни мост и то употребом војних транспортних ваздухоплова“, јуче је изјавио генерал Јакубов.
Он је нагласио „како ће Министарство обране и Главни штаб у сваком случају пронаћи решења која ће осигурати доставу свега што је потребно руским трупама укљученим у састав мировних снага“.

Генерал Јакубов вјерује да би забрана превоза робе из Русије у Придњестровље могла довести до ескалације ситуације у регији.

„Као што знате, молдавске власти су у више наврата нагласиле неучинковитост мировне мисије у Придњестровљу, те понудиле промену формата мисије, тако да би се забрана транзита преко Украјине у Придњестровље могла тумачити као повод за промену формата мировне мисије у Придњестровља или чак њен престанак“, рекао је Јуриј Јакубов.

Наравно да Украјина и Молдавија одлуку о блокади Придњестровља и руске војске распоређене у том подручју нису донеле самостално. Знаковито је да су се те две земље на овај потез одлучиле након самита тзв. „Источног партнерства“ одржаног јуче и прекјуче у Риги. Током састанка се 28 европских лидера састало с представницима Украјине, Грузије, Молдавије, Бјелорусије, Азербајџана и Јерменије и разговарајући о томе како наћи политичко решење за украјинску кризу истовремено се најављује блокада самопроглашене Придњестровске Републике и тамо распоређених руских војника.

Но, још је током марта било јасно да ће се ситуација у Придњестровљу користити за притисак на Москву.

Тада је Вашингтон преко Украјине и Европске уније одлучио „ослободити Придњестовље“ и украјински председник Петар Порошенко је 18. марта током сусрета у Кијеву са својим румунским колегом Клаусом Јоханисом договорио „координиране акције за пропаганду одмрзавања сукоба у Придњестровљу и за помоћ Молдавији да поврати свој територијални интегритет“.

Након тога, крајем марта председник Придњестровске Молдавске Републике Шевчук посећује Кишињев, гдје се састаје молдавским премијером Габурицијем. У Тирасполу, главном граду ПМР, истовремено су се састали представници земаља Вишеградске скупине (Пољске, Словачке, Чешке и Маџарске), док је у Бриселу заседала „Група подршке европском акционом плану за Молдавију“, преноси портал Регнум.

Придњестровље је једна од најважнијих стратешких тачака за Русију и контрола над њим је битна компонента надзора над целом црноморском регијом и југоисточном Европом у целини. Судбину ПМР без сумње треба тумачити у вези с оним што се догађа у Доњецкој и Луганској Народној Републици и њиховој будућности. Јасно је да се географски положај Придњестровља, с једне стране, те НРД и ЛНР с друге, битно разликује, али се ипак могу повући неке паралеле. Ипак, мора се признати да „напад“ Европске уније крајем марта на Придњестровље може имати озбиљне последице за сигурност регије и Европе и коначна одлука да Украјина и Молдавија блокирају руске снаге у Придњестровљу се сигурно не може назвати политиком пропаганде мира и стабилности. Но, да ће све тећи у овом смеру видело се и током војних вјежби у априлу када су молдавски и војници НАТО савеза неовлашћено ушли у безбедносну зону којом би заједно требале патролирати искључиво руске, молдавске и придњестровске снаге.

За пробој актуелне блокаде Придњестровља коју проводе Украјина и Молдавија руска страна каже да ће користити безбедносни појас на обалама реке Дњестар, јер је то у складу с молдавско-руским споразумом од 21. јула 1992. године о престанку оружаног сукоба у Придњестровљу. Цела сигурносна зона је сада под контролом трилатералних мировних снага (Молдавије, Русије и Придњестровља), који одговарају заједничком војном заповедништву.

Украјинска Врховна Рада је са своје стране раскинула пет споразума између влада Украјине и Русије и унилатерално прекинула војну сарадњу између две земље. Конкретно, украјински парламент је раскинуо и споразум о транзиту кроз украјинску територију руских војника који су привремено на територију Молдавије, тј. Придњестровља. Овај споразум је потписан 25. новембра 1995. године. Осим тога, Врховна Рада је раскинула међувладин споразум о организацији војног међудржавног промета и накнаде за транзит који је потписан 25. новембра 1995. у Сочију, а ратификован у Кијеву 2002. године, као и споразуме у вези војно-обавештајне сарадње и узајамној заштити класификованих података.

Последњи чин блокаде Придњестровља се може тумачити само као део шире стратегије договорене раније ове године, а коју је украјински председник Петар Порошенко јавно обзнанио на сусрету с румунским председником Клаусом Јоханисом.

Заједничку блокаду руских мировних снага у Придњестровљу коју су покренуле Молдавија и Украјина не треба подцењивати. Недостатак снабдевања пјединица 14. армије заправо може угрозити не само постојање непризнате републике, него и утецати на њену способност да подржи Русију. Што може и треба учинити у овој ситуацији Москва, а посебно руско Министарство обране?

Како пише Интерфакс, Украјина је једнострано раскинула све споразуме о војној сарадњи с Русијом, што је коначно довело и до обуставе транзита и потенцијално узроковало кризну ситуацију за руске мировне снаге у Придњестровљу. Сада су руски војници практично у блокади.

Осим тога, украјинска страна је одмах наредила распоређивање система С-300 у Одеси, блокирајући тако способност за снабдевање Придњестровља из ваздуха.

Ипак, генерал Јакубов је рекао је да је „како ће снабдевање мировних снага спроводити ваздушним мостом који ће укључивати ​​војне транспортне авионе“.

Украјински С-300 су намерно у сред бела дана демонстративно прошли кроз Одесу и налазе се на отвореном подручју у близини села Черноморскоје. Истовремено је украјинска пропаганда уверавала локално становништво да је то „само унапред планирано пресељење“. Наравно да је свакоме јасно да је распоређивање система С-300 у непосредној вези с блокадом транзита према Придњестровљу и с прекидом снабдевања руских мировних снага.

Ако се боље погледа, раскидајући споразуме о војној сарадњи с Русијом је Кијев само легализовао постојеће „де факто“ стање на терену. Кијев изгледа намерава на неколико месеци обуставити све испоруке за руске мировне снаге у Придњестровљу, укључујући и основне потрепштине. Блокада има и војно оправдање, јер ће нови руски хеликоптери који се налазе на територију ПМР у потпуности остати без делова, а најтеже ће бити након неког времена када се погорша ситуација с горивом и мазивима. Придњестровље нема рафинерије и увози гориво.Такође ће бити потешкоћа с потенцијалном ротацијом мировних кадрова, јер сада ни Украјина, нити Молдавија не дозвољавају пролаз руским снагама преко свог територија, а није искључени ни њихово протеривање. Нешто слично се догодило управо јуче, када власти Молдавије нису дозволиле руским војницима да слете на аеродром Кишињев и продуже према базама у којима обављају мировне мисије и ваздухоплов је био присиљен вратити се у Русију.

Овакви даљњи поступци ће неизбежно довести до потешкоћа у функционисању мировних снага. На пример, особље на контролним пунктовима је обучено да може комуницирати на језицима свих војски. Заједничке патроле се састоје од осам војника, од којих су четири из Русије, двојица из ПМР и двојица из Молдавије.

Штавише, готово половина од две тисуште руских војника колико их је распоређено у Придњестровљу, нису учествовали на непосредној дужности на контролним пунктовима, јер су били присиљени чувати град Колбасна на граници с Украјином у којем мировне снаге чувају складишта преосталог совјетског оружја.

Руске мировне снаге у Придњестровљу чине четири механизиране пешачке бригаде, али више од половине особља су грађани ПМР с двојним руским држављанством и војни рок су прошли у Русији. Локално цивилно особље које ради у саставу мировних снага је такође с руским држављанством. Правно се цела група зове „Оперативна група руских снага у Придњестровској регији Молдавије“.

Такав сложени дизајн изгледа рањив управо због својих правних недостатака. Прошле јесени је Молдавија током Опште скупштине Уједињених нација затражила повлачење руских мировних снага и да их се замени оним међународнима. У исто време, Молдавија је и де факто престала сарађивати ​​с руским мировним снагама.

Након што је Украјина раније затворила транзит кроз Одесу, сада је пропао и покушај ротирања руских мировних снага преко Кишињева. Руске снаге су у стварној блокади, коју Украјина и Молдавија сада покушавају легализовати.

Ове одлуке Украјине и Молдавије могу имати катастрофалне последице. Иако статус руских мировних снага није савршен, одлука двају земаља је такође спорна и то са становишта међународног права. Но, Москви је јасно да је дугорочно, барем у овом случају, бесмислено надати се да ће њени бивши партнери одлуке доносити на темељу међународних стандарда.

Политика протеривања руских мировних снага је свршен чин и очито да нема смисла покретати даљње преговоре о побољшању њиховог мандата. Осим тога, цела прича траје већ годину дана, иако је тек протеклих неколико месеци ушла у фазу отвореног сукоба.

За све то вријеме Москва готово ниједном није реаговала на повремено протеривање руских војних чофицира, провокације и отворено непријатељске активности. Русија је заузела став да је довољно игнорисати, издржати провокације, надајући се при том брзом расплету ситуације у Украјини.

Но, одједном је свима постало јасно да то није разумна стратегија, барем када је у питању снабдевање мировних снага. Сада се чини да Русија нема начина за превладавање блокаде и очување утицаја у регији. Последњи терет који је пребачен у Придњестровље су биле руске мобилне јединице, својеврсни војни пунктови на тачковима који би се могли показати врло кориснима у тренутном окружењу.

Проблем је и што у толико година Придњестровље није изградило свој аердодром или барем писту на коју би могли атерирати транспортни авиони велике носивости. С хеликоптерима је све јасно, али транспортни авиони су се раније користили аеродроми у Одеси и Кишињеву.

И што сад? Служити се отвореним пољем? Алтернативни правци апсолутно не постоје, а брине и што ће руски транспортни радници у сваком случају морати летети преко украјинског територија.

Украјина је код Одесе распоредила системе С-300, док на истоку земље има још шест таквих оперативних система. Иако не могу покривати ваздушни простор изнад Крима, изнад Одесе могу бити учинковити.

Наравно, тешко да ико нормалан може замислити да би се украјинска противавионска одбрана, ако се изненада одлуче летети, усудила оборити руске транспортне авионе. Но, нико не може јамчити да што ће у стању учинити украјинско вођство, посебице ако се узме у обзир патолошка мржња коју показује према Русији.
Друго, где би у ствари руски транспортни авиони требали слетети, ако их не приме у Одеси и Кишињеву? На крају, украјински системи С-300 и не представљају некакву претњу, посебно ако се узму у обзир руске снаге распоређене на Криму.

Проблем је, дакле, место за слетање. Теоретски је могуће замислити да све залихе мировних снага буду пребациване хеликоптерима, што је вероватно на уму имао генерал Јакубов када је говорио о „ваздушном мосту“. Хеликоптерима се може пребацити и довољан број војника, али се онда мора говорити о физичком разбијању блокаде.

Притисак у Придњестровљу је свестан потез Кијева и Кишињева. Реч је о непосредној провокацији којом се Русију жели присилити на одређене одговоре. Можда не данас, али за пар месеци ће Москва бити присиљена прекинути блокаду на било који начин.

Тешко је веровати да ће дипломатске активности или међународна расправа о статусу мировних снага получити било какве резултате. Пре свега зато што ће садашње вођство Молдавије – исто оно које је било на самиту „Источног партнерства“ у Риги – блокирати било какву конструктивну расправу.

Не треба се надати ни да ће у Молдавији на власт доћи про-руски политичари, јер се у Кишињеву обично не замарају сложеним политичким играма, него радије изборне противнике избаце из земље. ЕУ и НАТО ће у Молдавији сигурно подржати било који режим који ће им бити лојалан.

Пре месец дана је НАТО спровео заједничке вежбе с молдавском војском која је била под непосредном надлежношћу мировних снага, чиме је прекршио све споразуме и није се догодило ништа.

О украјинском вођству не треба ни говорити, јер играти на политички и дипломатски притисак на Кијев у овој ситуацији је за Москву бескорисно и бесмислено. Вршити физички притисак на Украјину, чак само у подручју Одесе, јесте оно што Кијев прижељкује. Тада би Порошенко и Јацењук пробој блокаде Придњестровља свету могли представили као „чин руске агресије“ и „међународни арбитри би морали напокон схватити реалност“.

Притисак на Кишињев само посредно може решити ову ситуацију, али што се тиче Украјине, ко може јамчити да ће они који у Одеси рукују системима С-300 од онолико дугмића све притиснути по исправном редоследу.

Сукоб у Придњестровљу се пре или касније морао искористити као адут против Русије, али би се сада догађаји могли почети развијати врло брзо. У овом врло сложеном и осетљивом питању све овиси о томе коју ће стратегију и тактику одабрати руско Министарство одбране. Наравно, војна компонента кризе је сада најважнија, али нико не одбацује ни традиционалне дипломатске методе. Узалудност преговора на тему Придњестровља с Кијевом и властима у Молдавији не значи да не може постојати дијалог с европским земљама које нису посебно ратоборне. Но, што је са земљама које стоје иза ове блокаде, јер ово сигурно није самостална одлука ни власти у Кијеву, ни Молдавије?

У сваком случају, створено је још једно кризно жариште и сигурно је да ће у случају дуготрајне блокаде Москва морати кренути у њено разбијање, сценарио подпуно непотребан и што је још горе, долази од оних који се куну у мирно решење украјинске кризе.

За крај само треба додати да се ово може тумачити и као одговор на недавну одлуку руске владе да трупама НАТО савеза из Авганистана забрани транзит преко свог територија. Могуће да је тако, као и да америчке трупе у Авганистану, као и руски војници у Придњестровљу, бораве у страним земљама као мировне снаге. Но, постоји једна мала разлика. „Мировне снаге“ НАТО савеза и ИСАФ су у Авганистану иза себе оставили секташке ратове, пустош и разорену земљу, док је од завршетка молдавског рата с почетка ’90-их руски контингент у сурадњи с Кишињевом и Тирасполом ипак успео одржати мир и сачувати цивилно становништво патњи и ратних разарања. Уместо да се проблем под сваку цену решава у оквиру формата 2+5, тј. између Молдавије и Придњестровља уз 5 проматрача (ОЕСС, ЕУ,Русија, Украјина и САД), Молдавија и Украјина су послушали савет ментора, наивно се надајући да ће због блокаде руска 14. армија напустити Придњестровље.

Можда властима у Молдавији и Украјини није јасно да ће, као што тврди руски аналитичар Евгениј Крутиков, „ако не данас, за пар месеци Москва бити присиљена прекинути блокаду на овај или онај начин.“

Н. Бабић / Алтер Мејнстрим Инфо

извори: Evgenij Krutikov www.vz.ru/world/2015/5/22/746862.html   /vz.ru/news/2015/5/22/746836.html

приређивач: Васељенска ТВ

www.vaseljenska.com/vesti/ukrajina-i-moldavija-blokirali-pridnjestrovlje-jedini-spas-za-civile-i-rusku-vojsku-vazdusni-most-ili-deblokada/

3 гласa