Мештани Мале Врбице имају велики проблем, нико неће да их чује, а камоли да уради нешто по питању решења њиховог проблема…

Прича о формирању трајног центра за азил отвореног типа почиње 2012. године, када из незваничних извора долазе до информације да се касарна „Мала Врбица“ уступа на коришћење Комесаријату за избеглице, као један од војних објеката који више није потребан војсци. Одмах су почеле блокаде пута и касарне у мају 2012. од стране мештана Мале Врбице, организује се низ протеста, а Скупштина општине Младеновац доноси једногласну одлуку да се противи формирању једног оваквог центра на њеној територији.

Такође сакупљено је преко 5.500 потписа грађана, који су јасно изнели свој став да се не слажу са отварањем центра за азил на територији општине Младеновац и све је то предато општини 25.05. 2012.

“О томе одлучује Влада Србије”, рекао је Владимир Цуцић из Комесаријата, у изјави за онлајн издање дневног листа “Политика”, поводом спекулација да ће нови смештај за азиланте бити у напуштеној касарни “Мала Врбица”. Начелник Управе за односе са јавношћу Министарства одбране, пуковник Миливоје Пајовић је у изјави за “Политику” потврдио да је касарна “Мала Врбица” међу објектима понуђеним за смештај азиланата.

“Понудили смо десетине објеката широм Србије за ту намену”, казао је пуковник Пајовић, а одлука о томе где ће бити смештени азиланти у надлежности је Комесаријата Владе Србије за избеглице“.

„Ове изјаве су дате 5. 6. 2012., а ми напокон провером добијених информација, долазимо до сазнања да су истините и да је на основу закључка Владе од 23. 2. 2012. године о усвајању и изменама Мастер плана располагања непокретностима на територији Републике Србије – дата на коришћење Комесаријату за избеглице. Спорно у читавој овој ситуацији између осталог било је и то што је до званичних информација било јако тешко доћи, тако да се у цео проблем ушло се неспремно, будући да ни грађани нити Општина Младеновац нису располагали информацијама о формирању трајног центра за азил, при чему су грубо нарушене препоруке Европске комисије, које би требало да буду испоштоване приликом отварања једног оваквог центра.

Наиме, препорука под бројем 14. каже да је у циљу избегавања негативних реакција и дешавања, која могу имати озбиљне последице по безбедност, како грађана Србије тако и тражилаца азила, потребно да надлежни државни органи припремају планове за отварање центра у отвореном дијалогу са локалном самоуправом на чијим територијама је могућа изградња новог центра, као и препорука под бројем 15, у којој се наводи да је између осталог неопходно спровести сензибилизацију и едукацију становништва.
Урађено је управо супротно томе – обични грађани су претворени у герилце који блокирају путеве, да би их неко саслушао и да би успели да укажу на бесмисленост одлуке да се центар за азил сели из једне бање у другу, као и да је одлука донета ад хок, без промишљања дугорочних економских последица по наш крај. Нису узети у обзир потенцијали са којима Младеновац као општина располаже и може да допринесе развоју целе државе. Потребно је дугорочно и одрживо планирање уколико желимо да наша земља крене путем напретка. Поставља се питање, који су критеријуму коришћени у избору локације? Да ли се ишло на то да је у питању мало и мирно село и да ће ту наићи на најмањи отпор…“ – објашњавају и питају се мештани Мале Врбице.

Барикаде и протести упорних грађана се настављају и током 2013. године.

Скупштина градске општине Младеновац 28. 02. 2013. доноси закључак, којим се не даје сагласност за отварање центра за азил на територији општине Младеновац.

6.03.2013 године послат је захтев за откуп Војног комплекса Мала Врбица Републичкој дирекцији за имовину Републике Србије.
6.03.2013 послат је и захтев за поништење закључка Владе и то на адресе председника Владе Ивице Дачића, потпредседника Владе Александра Вучића и градоначелника Београда Драгана Ђиласа.

„Нисмо дошли до жељених одговора али се не одустаје и све више грађана постаје обавештено. Организују се све масовнији протести и чак и блокаде магистралног пута. Више пута враћени су представници Комесаријата и сам Комесаријат износи тврдње да га је локално становништво спречило да преузме касарну и да је на тај начин заустављена инвестиција из ЕУ за отварање трајног регионалног центра за азил, односно да је отказан пројекат ЕУ.“

У току 2014. године наставља се „малтретирање поштених домаћина“, блокаде и протести.
Неки од мештана су позвани на „информативне разговоре“, такође су „уклањане и блокаде на основу налога комуналне инспекције у рекордно кратком року“. Тада су представници Комесаријата покушавали да уђу у касарну „околним путем кроз шуму, што опет бива осујећено од стране упорних и храбрих мештана“.
Покренута је петиција и скупљено је 10.000 потписа од стране обичних грађана.

У септембру 2014. састављен је допис у виду захтева локалног становништва за покретање поступка утврђивања правилности и законитости и промену одлуке о смештају азиланата, односно имиграната на подручју Градске општине Младеновац, који је прослеђен свим амбасадама ЕУ, Министарству за унутрашње послове, заштитнику грађана, председнику Владе и председнику Републике, канцеларији за азиланте, Европској унији и основном и републичком јавном тужиоцу.

Добијен је одговор од стране делегације ЕУ за Србију у којем се каже да они не врше избор локације за центре за азил, већ Комесаријат. Ово је посебно интересантно ако се зна да је Младеновац понудио једну мању локацију за прихват азиланата, а да је одбијена од стране Комесаријата уз објашњење да је одбила ЕУ, и да не одговара величина иако је у питању локација на 18 хектара.

У октобру 2014. одржан је велики протест на којем су присуствовали представници различитих политичких опција: Двери, ДС, Јединствене Србије, Нове Србије и уместо да се такав потез поздрави он је изазвао подозрење и негодовање.

„Медијска пажња, коју смо напокон успели да добијемо, свела се на чисте увреде, које су грађани морали да слушају – од фашиста преко расиста, а као врхунац овог говора мржње заменик ДС Бојан Јешић је те породичне људе, који сматрају да би и њих неко требало да пита за мишљење о ономе што се ради у њиховом дворишту назвао: `СТОКА СЕЉАЧКА`. Поставља се питање онда ко ту представља народ? Како се неко усуђује да народ назива стоком сељачком, као и лепити етикете фашиста и расиста? И коме се ми уопште жалимо и од кога тражимо да заштити наша права?“

Мештани се још забринуто и с правом питају на крају – да ли они уопште имају било каква права?
Кажу да се свих ових година борбе за своја грађанска права боре и са „проблемима међусобног минирања странака и борбе за ситне политичке интересе“.

Интересантно је и понашање представника медија који су пратили њихове протесте.

„Најзанимљивија је монтажа материјала који су снимили, а која је произвела фобију грађана од медија услед немогућности да се пренесе објективна ситуација. Дешавало се да, на пример, од изјава 20 грађана изаберу две-три, са којима може лако да се манипулише, и на основу тога сложе целу причу. Када смо гледали ове монтиране извештаје на телевизији, будући да смо упознати са проблемом, није нам уопште било јасно о којим људима они уопште говоре, што је био случај са репортажом емитованом на Б92. Па зар Ал Џазира да направи објективнију репортажу?“
Без објективних медија овај проблем није могуће реално представити, тврде мештани.

„На наше приче о туризму у Младеновцу, добили смо само подсмехе и нове увреде. Зар Србија нема право да напредује? Ако данас Селтерс Бања није најуређенија, не значи да колико сутра неће бити, али наше идеје нико није озбиљно узео у разматрање.“

„После сваког доласка људи из Комесаријата, осећали смо се веома лоше због анимозитета и начина на који су се према нама опходили. Они су долазили са својим великим аутомобилима и гледали нас са презиром, као да смо ми неки уљези. Малтретирали су нас причама, између осталог да смо обуставили инвестицију из ЕУ вредну 3.000.000 евра. Ко смо ми да ту инвестицију прескочимо и слично. Јасно је да у њиховом непријатељском понашању нисмо могли да откријемо никакву логику – будући да су они дошли у нашу општину, као наши гости, и ту нема места претећим погледима.“

ОД ПРВОГ САСТАНКА ДО ДАНАС

„На првом састанку представника грађана и Комесаријата коме је присуствовао и председник општине прво смо сви добили копију кривичног закона да прочитамо, а онда смо саслушали излагање Комесара, нашег Комесара, значи службеника наше државе о томе како смо ми Срби радили свашта и како смо лош, никакав народ, да није проблем у азилантима, на шта смо сви ми остали у чуду, нисмо знали где смо дошли, да разговарамо или да добијемо кривични законик и предавање о томе како смо `ружни, прљави и зли`.“

„МИ смо обични људи, не шверцери нити расисти, но очигледно је да Комесаријат има задату реторику омаловажавања и вређања народа. Наравно, иако смо сви били видно узбуђени нисмо насели на провокације, снимали су они разговор, снимали смо и ми, на крају преговори су прошли без резултата, ми смо изнели свој став, они су мало претили, мало тапкали по рамену када је снимање престало, и настојали да ублаже ситуацију речима како то неће бити баш тако и како неће то баш бити азил отвореног типа и слично у духу сензитизације и у циљу попуштања.

И тако је до данас, 2015. године. Количина информација коју смо добијали од Комесаријата се временом све више смањивала, вероватно им је лакше било да раде тако свој посао, па су у последњој незваничној изјави Комесаријата из јула 2015. датој за телевизију Н1, рекли да о томе не желе да говоре, и да изгледа да од изградње објекта неће бити ништа, што је мало у супротности са чињеницом да је објекат укњижен на Комесаријат пре два месеца. Очигледно је да желе да умире грађане, док они на миру не одраде свој посао.

Живимо у медијском и сваком другом мраку. Осећамо се као грађани трећег реда у својој земљи, у својим двориштима, на својим огњиштима. Расизам и говор мржње се осећају и усмерени су на нас Србе староседеоце. Куцали смо на сва врата и на основу понашања према нама, јасно нам је да смо остали без права и институција које би их штитиле. „

ИСТОРИЈА И ЈЕДНО ПИТАЊЕ

„Младеновачку Селтерс бању основали су године 1898. свињарски трговци браћа Ђорђе и Наум Атанасијевић, који су се населили у младеновачи крај крајем 19. века и били једни од оснивача младеновачке вароши. Пошто је трговина свињама добро ишла, године 1893., откупили су земљу у Међулужју, поред Луга, с намером да ту направе оборе за узгој свиња. За свиње је била потребна вода, и пошто је тих година била акција бушења артеских бунара 1898. године, почели су са бушењем. После неколико слојева песка, угља и камена, дошли су до дубине око 270 метара, када је покуљала топла и слана вода. Како је вода била неупотребљива за напајање стоке, извршено је испитивање, када је чувени научник Марко Леко установио да је пронађена јединствена минерална вода, најсличнија водама немачких бања Емс и Селтерс.

Коришћени су називи Српски Емс и Српски Селтерс. Српски Селтерс је на светским изложбама, године 1903. у Бриселу и 1907. у Лондону освојио златне медаље. Године 1907. саграђен је хотел, који је имао 30 соба, а 1910, здање са купатилима и терапијским кадама. Вода се подгревала у казану на дрва, а у каде се убацивала ручно. Испред кафане је била куглана. У својим честим путовањима за Тополу и чланови краљевске породице Карађорђевић, често су свраћали у младеновачку бању. Варошани су воду точили са чесме и за један литар су плаћали један динар. Воду је наплаћивао „чика Ташко“, који је имао једно „асталче“ испод дрвета, крај чесме, где је боравио по цео дан… “ – записала је историчар уметности Јасмина Грбић. (преузето са портала mladenovac.eu)

Шта би за Младеновац значило да се бања претвори у бањско-туристички центар и колико би то користи донело и мештанима и држави, са оваквом историјом и вредним водним ресурсом (економија, туризам, екологија, здравље грађана), а колико је то далеко са намером да се овде оснује ТРАЈНИ регионални центар за азиланте?

Мештани су због жеље да што више људи чује за њихову борбу да реше проблем који имају основали и Фејсбук страницу – Mala Vrbica Veliki Problem, на којој уредно ажурирају своје активности.

Преко локалног листа младеновачки ГЛАС обратили су се молбом члановима и функционерима политичких странака да изнесу јавно свој став по овом питању, као и предлог решења овог проблема.

БАЊА – НЕ АЗИЛ! – поручују на крају приче мештани Мале Врбице.

facebookreporter.org/2015/08/03/мала-врбица-велики-проблем-уместо-бањ/

4 гласa