Београд – Један од највећих проблема за нашу земљу јесте што не користи новац који има на располагању за капиталне инвестиције. Неспремни смо. Држава нема идеју шта треба да ради, како да улаже и како да потроши паре. Немамо фирме које могу да граде и које могу да пројектују. Све ово о чему се годинама говори премијер Александар Вучић је набројао у једном даху на копаоничком Бизнис форуму.

Невероватно звучи да годишње плаћамо четири милиона евра казнених пенала, јер смо од пет милијарди евра раније одобрених зајмова за путеве, пруге и другу инфраструктуру повукли свега 1,3 милијарде. Да невоља буде већа тренд повлачења пара се не мења. Кредит од ЕИБ за обилазницу око Београда, коју градимо од деведесетих година, стоји пуних пет година.

Коридор 10 је приоритет. Без сумње. То је уосталом један од најважнијих паневропских саобраћајних коридора који пролази кроз Србију и повезује централну и југоисточну Европу. А да ли нам је инвестиционо и градитељски стварно на првом месту?

Његов завршетак се толико помера да смо сви заборавили да је оригинални план био да буде изграђен до Олимпијаде у Атини 2004. Финансијска конструкција је одавно затворена, али је неутрошено још 750 милиона евра. Како оправдати то што је ЕБРД одобрио 150 милиона евра за ауто-пут Ниш–Димитровград, од чега је, закључно са јулом 2014, искоришћено 26 одсто, а на реализацију се чека више од четири године? Изговора за то наравно увек има. Или је деоница тешка, пројекат није добар (према процени ресорног министарства штета од лоших пројекта је 100 милиона евра). Спора је експропријација земљишта и решавање имовинских односа. Стране фирме побеђују на тендерима по ценама нижим од реалних па лове грешке у пројектима и подносе одштетне захтеве за накнадне радове на санацији клизишта, нестабилног тла и тако за 20 до 30 одсто увећавају вредност радова у своју корист.

Не треба заборавити да је Милутин Мркоњић 2008. „заложио” функцију министра инфраструктуре ако овај ауто-пут не буде готов за две и по године. На тој функцији је ипак „преживео” две владе, а како се обећани рок приближавао тако се и датум завршетка одгађао. Најпре за 2012 , а потом за 2014. Последњи гласи – 2016.

Да је овај коридор био и остао талац капиталног незнања, нерада, прикупљања политичких поена па и демагогије набоље сведочи анализа Фискалног савета у којој је наведено да се од 2008. градило око 30 километара ауто-пута годишње. Негативни рекорд је постигнут у 2012. када је изграђено свега 10 километара ауто-пута. Дотле је, на пример, Хрватска у време изградње путне инфраструктуре градила у просеку преко 50 километара ауто-путева годишње.

Други приоритет је Коридор 11, који Србију са једне стране треба да повеже са Румунијом и са друге са Црном Гором. Њега ЕУ није прогласила међународним, али је нама веома битан. Рок за његов завршетак је 2017. године. Ако се буде градило темпом којим су домаће фирме градиле парче између Уба и Лајковца, 12 километара за четири године могао би да доживи судбину Коридора 10. Мада на њему просек поправљају Азербејџанци који Љиг и Чачак спајају пре рока. Питање је, међутим, шта са деоницима за које новац није обезбеђен. Кинези који су виђени за концесионаре за деонице између Београда и Обреновца и од Чачка до Пожеге тражили су државне гаранције, слично као и аустријске „Алпина” и „Пор” пре њих због чега је пропала концесија Хоргош–Пожега.

Излишно је говорити о ауто-путевима за које финансирање још није обезбеђено, као што су Нови Сад – Рума или о моравском коридору, то јест ауто-путу Појате–Прељина када је од одобрених 2,3 милијарде евра за путеве повучено тек 47 одсто новца.

Није се журило ни са изградњом пруга, упркос томе што нам возови иду брзином од 40 на сат. Железницама је одобрено 1,2 милијарде евра од чега је повучен тек 131 милион евра.

У железничком саобраћају осим железничког Коридора 10, као значајни препознати су још и пројекти пруга Београд–Будимпешта, Београд–Панчево, Нови Сад – Стара Пазова, Београд–Бар, Београдски железнички чвор и Жежељев мост преко Дунава. Али из сличних разлога као и на путевима мало тога је реализовано.

Само из руског кредита од 800 милиона долара, чије уговарање је трајало скоро пет година управо из разлога што нисмо имали пројекте, без којих Руси нису хтели да потпишу уговор, повукли смо свега 13 милиона евра. Иако је одобрен 2012. године из тог кредита се тренутно гради само пруга Београд и Панчево, а од пре неколико дана и модернизација пруге Рума–Голубинци.

Ко је одговоран?

Можда је исправније питати – ко није. До сада таквих није било. Фискални савет упире прстом у ресорна министарства, преко државних предузећа Путева, Коридора, Железница, пројектаната, па до извођача радова. И ту све стаје.

Маријана Авакумовић

www.vaseljenska.com/ekonomija/umesto-investicija-kapitalni-neznanje-i-nerad/

2 гласa