Иако се никада већинска Хрватска није одрекла Фрање Туђмана, ипак никада као данас није тако агресивно зазивала спиритуалистички повратак његове политике.

Повратак у прошлост, на изворну политику ХДЗ-а, кључни је изборни адут најјаче опозиционе странке пред предстојеће парламентарне изборе. По свим анкетама могла би то бити добитна комбинација за победу. Лидер ХДЗ-а Томислав Карамарко изјављује да је „Бог и хрватски народ поново уз ХДЗ“, а актуелну власт оптужује да је Хрватску вратила „у блато у којем се налазила и 1990“. Из тог блата може је извући само изворни Туђманов ХДЗ и национализам проткан проусташким сентиментима. У том циљу страначка машинерија је у пуном погону, баш као и спољни сарадници који месецима приређују перформансе ветерана у Вуковару и под шатором у Загребу, а чије су велике заслуге и у победи актуелне хрватске председнице.

Колинда Грабар Китаровић, кандидат „новог“ ХДЗ-а, дала је до знања да ће ценити такве услуге, што је потврдила и избором једног од ветерана за свог саветника. И није се на том зауставила. Пре неколико дана у Њујорку се нашла у истом друштву које је у септембру 1990. помпезно угостило Туђмана и његовог „аташеа“ за усташку емиграцију Гојка Шушка.

Медији у Хрватској су и тада, баш као и сада, објавили фотографије веселог друштва у просторима тамошње католичке цркве окићеним усташком заставом, која се све чешће може видети и у Хрватској, под шаторима и бусијама „новог ХДЗ“.

Туђманов лик и дело у последње време гланцају чак и они од којих се то није очекивало ни када је био на врхунцу своје моћи. Учинили су то и двојица истакнутих представника јеврејске заједнице у Хрватској, историчар Славко Голдштајн и филмски продуцент овенчан Оскаром Бранко Лустиг.

Голдштајн је посведочио да му је Туђман приликом једног од честих сусрета, негде годину дана пре Олује рекао да „усташлук за њега живог неће проћи у Хрватској“, док је Лустиг са председником Хрватске некако у исто време гледао у Загребу премијеру „Шиндлерове листе“ коју је Туђман одгледао наводно у сузама „згрожен страдањем Жидова“.

Многи су затечени „сећањима“ те двојице интелектуалаца и контекстом у ком су призвана, поготово што је Туђман остао упамћен по својим чувеним изјавама како је срећан што му жена „није ни Српкиња ни Жидовка“ или оној да је „НДХ била израз повијесних тежњи хрватског народа“.

Никог не чуди што су те изјаве „заборавили“ Карамарко и Грабар Китаровић, али од Голдштајна и Лустига то је мало ко очекивао. Поготово што њихова „новооткривена истина“ о Туђману баш никог није импресионирала, а најмање је годила „новом ХДЗ-у“ који инсистира на повратку аутентичном Туђманову наслеђу. Туђман је ујединио Хрвате на српском питању, па Лустиг и Голдштајн ту му дођу тек као спољни сарадници задужени за фотошоп, што се не би могло рећи за Милорада Пуповца, најдуговечнијег српског лидера који је у телеграму саучешћа поводом Туђманове смрти написао да је то „губитак и за Србе у Хрватској“.

И док се Лустиг и Голдштајн могу вадити на своју високу животну доб, Пуповац је, када је писао телеграм, био у најбољим годинама. Оно што је у свему томе битно јесте напросто чињеница да је и српско и јеврејско питање у Хрватској данас у домену фолклора у којем, као што се види, запажене, иако споредне, улоге имају и споменути туђманољупци. Они се за своје осебујно виђење Туђмана још могу надати државним признањима ако победи „нови ХДЗ“, али не пре неутралисања унутрашњих непријатеља у Хрватској, којима Карамарко навешћује црне дане.

И, колико се за сада зна, Јевреји и Срби нису му у врху приоритета, осим ако их не препознају међу Југославенима и антифашистима. Четници се подразумевају.

www.vesti-online.com/Vesti/Komentar/479175/Valjanje-u-blatu

1 глас