Џозеф Бајден је у Београду дочекан хлебом и сољу. Да би доказао оксиморон – да је Србија постала пријатељ својих непријатеља, Вучић је увео праксу да се највећи непријатељи Србије дочекују одмах по изласку из авиона, традиционалним изразом српске добродошлице – хлебом и сољу (овај део протокола при званичном дочеку није постојао пре напредњака). После генералног секретара НАТО Столтенберга, ту почаст је доживео и Бајден. Српска јавност је остала згрожена

Десет дана после Бајденове посете, српска јавност је незванично обавештена да ће Вучић говорити 21. септембра на завршној сесији тродневне годишње скупштине «Клинтонове глобалне иницијативе» под насловом «Imagine All the People”, у организацији Клинтон Фондације. Модератор сесије ће бити Бил Клинтон, а како је најављено на сајту Фондације, учесници ће бити и Ћамил Дураковић, градоначелник Сребренице и Адвија Ибрахимовић, девојка која је „преживела геноцид у Сребреници”. Дакле, Вучића је антисрпски клан Клинтонових приморао да учествује у предизборној кампањи Хилари у најгнуснијој могућој улози – новом проласку кроз сребреничког „топлог зеца” и у новом понижавању Србије

Од српске (и не само српске) јавности сакривен је најважнији документ „Америчко-српски односи: напредак кроз партнерство”, који је објавила Бела кућа, али који до данас није објављен чак ни на сајту америчке амбасаде у Београду, па смо ми били принуђени и да га преведемо на српски језик

А зашто је скривен? Зато што се ни објективно приказивање америчко-српских односа, чак и ако је то из америчког угла, по неким својим елементима, нимало не уклапа у улепшану слику ових односа коју Вучићева влада покушава да прикаже српској јавности

Укупан приближни износ америчких улагања у Србију за 15 година њене „надзиране демократизације”, односно окупације и колонизације, до којег се може доћи сабирањем бројки наведених у документу, је око 5,5 милијарди долара (од чега су улагања америчке државе у Србију око 800 милиона, улагања америчке државе у регион око 900 милиона, док су приватне инвестиције у српску привреду око 3,8 милијарди) што је све укупно мање него што колонијални систем исиса из Србије за само једну годину

Пише: Владимир КРШЉАНИН

Потпредседник Сједињених Држава Џозеф Робинет („Џо”) Бајден са супругом, унукама и другим члановима породице, боравио је у званичним посетама Београду (16. августа) и Приштини (17. августа), где је водио разговоре са највишим званичницима. У Београд је допутовао поподне, директно из Вашингтона. Исте вечери је одлетео за Приштину, где је преноћио уочи званичних разговора.

Посета „Косову” је имала и посебан елемент – свечаност у бази „Бондстил” код Гњилана, поводом давања имена Бајденовог преминулог сина путу од Гњилана до Урошевца, који води до базе Бондстил. 17. августа увече Бајден је одлетео натраг за Вашингтон.

1. Бела кућа о Бајденовој посети

Поводом посета Србији и „Косову”, на сајту Беле куће објављено је 6 докумената.

Пред сам полазак, 15. августа, објављена је техничка најава обе посете са сатницом боравка у обе земље.

Током боравка у Београду, објављен је документ на 4 стране, типа “Fact Sheet” (у преводу – «извештај», «подсетник», или најбоље – описно: «преглед главних чињеница и оцена»), под насловом: «Америчко-српски односи: напредак кроз партнерство».

Такође је објављено кратко саопштење о разговорима са председником Николићем, од свега шест редова, где се, уз неколико општих места, наводи да је Бајден «поздравио продубљавање америчко-српских напора у истраживању, превенцији и нези рака у оквиру Cancer Moonshot иницијативе” (овај велики пројекат крупних америчких медицинских и фармацеутских концерна, добио је недавно подршку администрације, управо преко потпредседника Бајдена).

Током боравка на „Косову”, објављен је само стенограм Бајденовог иступања у бази Бондстил, на церемонији доделе имена његовог сина путу.

Занимљиво је да су стенограми Бајденових иступања пред новинарима са Вучићем у Београду и са Тачијем у Приштини, објављени накнадно, тек 19. августа, другог дана по Бајденовом повратку у Вашингтон.

2. Шта је српској јавности сервирано?

а) Прво Београд, па Приштина. У првим најавама пре неколико недеља, било је предвиђено да Бајден, сасвим уобичајено за америчке званичнике високог ранга, посети прво Приштину, па онда Београд. То је у последњем тренутку промењено, да би властима у Београду остао бар неки аргумент за тврдњу да их у Вашингтону цене.

б) Хлеб и со. Да би доказао оксиморон – да је Србија постала пријатељ својих непријатеља, Вучић је увео праксу да се највећи непријатељи Србије дочекују одмах по изласку из авиона, традиционалним изразом српске добродошлице – хлебом и сољу (овај део протокола при званичном дочеку није постојао пре напредњака). После генералног секретара НАТО Столтенберга, ту почаст је доживео и Бајден. Српска јавност је остала згрожена.

в) Одбијање да се поклони застави. На почетку обиласка почасног строја гарде, Бајден се није поклонио српској застави. Сутрадан у Приштини се поклонио „косовској”. Ово је била невиђена увреда, коју се нико од званичника ни званичних медија није усудио да коментарише. Увреда је прећутана. Али зато се патриотски интернет усијао од коментара, а нарочито велики тираж је добио клип у коме су приказани кадрови са званичних дочека Путина, Сија и Бајдена, на коме се види како се прва двојица, учтиво и с поштовањем, клањају српској застави.

 г) Изражавање саучешћа. Бајден је на конференцији за штампу са Вучићем изјавио:

„И коначно, данас су САД и Србија достигле, ја мислим, нови ниво у сазревању својих односа. Иако се не слажемо увек о сваком питању, за многе широм региона, ожиљци ратова 1990-тих година још увек крваре. Успомене на изгубљене најмилије су још увек свеже. Али, ја се надам да ће кораци које предузимамо да осигурамо да будуће владе и будуће генерације, рекао бих, одрастају у региону обележеном миром, стабилношћу и просперитетом.

И зато, господине премијеру, ценим коментаре које сте управо изнели,  преузимајући одговорност, у мери у којој је она постојала, за злодела, надајући се да ће и друге земље преузети једнаку одговорност за преступе у којима су могле учествовати, и изражавајући своје саучешће за изгубљене животе – и Србима и косовским Албанцима подједнако. Ово је важан, важан корак напред ка залечењу рана. То је тежак, тежак, тежак процес.

И ја бих желео да додам своје саучешће породицама оних чији животи су изгубљени током ратова 90-их, укључујући и као резултат ваздушне кампање НАТО-а, у смислу одговорности.”

17 година после НАТО агресије, којом су руководиле САД, ово је први пут да један високи амерички званичник изражава саучешће због жртава агресије, чак помињући и реч одговорност. Иако је изречено уз многе ограде, као великодушни гест, да у атмосфери свеопштег помирења и узајмног извињавања у региону, ето и велике САД изразе неко жаљење, и то после обавезног Вучићевог покајничког шлагворта, тако да остане јасан утисак да је на српској страни много већа кривица него на страни САД, ово саучешће је Вучићу једини и врхунски аргумент за тврдњу да је његова политика унапредила односе са САД на начин користан за Србију.

д) Бајденов лапсус. Бајден је на конференцији за штампу са Вучићем направио два лапсуса, која су поштено пренета у званичном стенограму Беле куће, уз ознаку [sic] у тексту, као знак да су били примећени. Други се односи на његово присећање да је први пут у Србији био 1997, када се, у пратњи Харимана, срео са Титом. Било је то у ствари 1979 – само је пермутовао цифре.

Први лапсус је био озбиљнији:

„Господине премијеру, председник Обама и ја поштујемо лидерство које сте показали у неким веома тешким и изазовним моментима, као и Вашу позитивну визију будућности Хрватске [sic].”

Центар медијског управљања Србијом, Вучићев кабинет, је овај лапсус готово у потпуности сакрио од српске јавности, у чему му је огромну услугу учинио сам српски симултани преводилац, који је за време Бајденовог говора, лапсус вешто препевао у «визију будућности односа са Хрватском». О лапсусу су били обавештени само они Срби који прате канал Раша Тудеј.

ђ) Бајден у Скадарлији. Било да је на «неформални део» његове веома кратке посете Бајдена убедио Вучић у последњем тренутку, било да овог дела није било у званичној најави из безбедносних разлога, тек Бајден је, после свих разговора, специјално за ТВ камере, провео са Вучићем неколико минута у Скадарлији, где је одплесао неколико тактова са једном анимир дамом у народној ношњи и купио српске опанке на једном штанду са сувенирима (које му Вучић није дозволио да сам плати). Тиме је посета добила и димензију «искреног пријатељства» са градом и народом чије бомбардовање је Бајден захтевао најпогрднијим речима.

е) Вучић у центру пажње. Када су мале земље у питању, уобичајено је да «главни домаћин» потпредседнику САД буде прва личност те земље. Занимљиво је да је главни домаћин и саговорник Бајдену у Србији био председник владе Вучић (иако се састао и са председником Николићем), док му је на «Косову» главни саговорник био председник Тачи (иако се састао и са премијером Мустафом), иако су улоге председника и премијера и у Уставу Србије и у «косовском уставу» сличне.

Очигледно је да у земљама које су им уступиле велики део свог суверенитета, саме САД могу да арбитрирају која личност треба да буде приказана јавности као «значајан партнер Америке». Дуготрајна кооперативност и младост су најчешћи критеријуми. Оба су у овом случају била на страни Вучића и Тачија.

ж) Бајденов ултиматум Тачију. Главна ствар о којој су београдски медији, тј. медији под Вучићевом контролом, извештавали током Бајденовог боравка на „Косову”, јесте да је Бајден «запретио» Тачију да ће косовски Албанци изгубити сву америчку помоћ, ако не буде формирана тзв. Заједница српских општина. Да, Бајден јесте споменуо потребу формирање ЗСО, али без икаквог ултимативног тона, већ у функцији јачања «косовске државности», чему једино ЗСО и може да користи.

Очигледно је да се ради о договореној игри одуговлачења од стране власти у Приштини, како би се стекао утисак да се ради о великом уступку Србима, који скоро да не би ни био могућ да није интервенисао лично потпредседник САД. На овај начин, Вучић је у домаћој јавности максимално „испеглао” ефекте Бајденове посете «региону».

з) Шешељ и Трамп. Једини видљиви јавни протест поводом Бајденове посете организовала је Шешељева СРС. Организовати протест било је сложено и због тога јер најновији српски закон о окупљању предвиђа да се протест пријави полицији чак пет дана пре одржавања, а у ситуацији када је датум Бајденове посете промењен у последњем тренутку, само неко са добрим везама је могао да протест пријави на време.

Одржати такав протест за Србију је било питање националне части. Међутим, Шешељ је протест организовао не на начин у коме би се озбиљно испољио народни гнев, већ као „штос”, тако што је већину учесника протеста обукао у мајице са ликом Доналда Трампа. Овим је постигао да чак и Вашингтон Пост објави извештај и прикаже слике са протеста, али исказивање основне поенте о НЕДОПУСТИВОСТИ пријатељског третмана једног Бајдена, док Србија изумире под САД/НАТО/ЕУ окупацијом, је заувек пропуштено, на задовољство САД, Бајдена и Вучићеве владе.

и) Вучић на скупу Клинтон фондације. Десет дана после Бајденове посете, српска јавност је незванично обавештена да ће председник владе Вучић говорити 21. септембра на завршној сесији тродневне годишње скупштине „Клинтонове глобалне иницијативе”под насловом „Imagine All the People”, у организацији Клинтон Фондације.

Модератор сесије ће бити Бил Клинтон, а како је најављено на сајту Фондације, учесници ће бити Челзи Клинтон, Бен Афлек, глумац и режисер, Сузан Дикер, професорка неуронауке, Ћамил Дураковић, градоначелник Сребренице, Адвија Ибрахимовић, девојка која је „преживела геноцид у Сребреници” и Александар Вучић, премијер Србије. Дакле, Вучића је антисрпски клан Клинтонових приморао да учествује у предизборној кампањи Хилари у најгнуснијој могућој улози – новом проласку кроз сребреничког „топлог зеца” и у новом понижавању Србије.

Вучић ће нам и то представити као своју жртву за добробит Србије и то ће као и увек бити потпуна лаж. Нити ту има ишта добро за Србију, нити нас ико на такво понижење приморава.

3. А шта је од српске јавности сакривено?

Од српске (и не само српске) јавности сакривен је најважнији документ „Америчко-српски односи: напредак кроз партнерство” (као и кратко саопштење о разговорима са Николићем), који је објавила Бела кућа, али који до данас није објављен чак ни на сајту америчке амбасаде у Београду, па смо ми били принуђени и да га преведемо на српски језик и прикључимо као прилог овом тексту.

Зашто је то тако? Зато што се објективно приказивање америчко-српских односа, чак и ако је то из америчког угла, по неким својим елементима, нимало не уклапа у улепшану слику ових односа коју Вучићева влада покушава да прикаже српској јавности. Очигледно да полуобјављивањем овог текста (само на сајту Беле куће, без имало напора да се макар неки његови делови прикажу бар у америчким медијима), америчка администрација излази у сусрет маркетиншким потребама својих београдских клијената.

Документ «Америчко-српски односи: напредак кроз партнерство» у својој краткој преамбули наглашава смисао и значај Бајденове посете. Ради се о давању највећег значаја односима две земље, те нашој сталној опредељености за демократски и економски развој Србије и нашем заједничком циљу – чланству Србије у Европској Унији. Дакле, иако САД нису део ЕУ (а сад практично није ни Британија), ЊИХОВ ЦИЉ је да Србија уђе у ЕУ. Зашто? Па зато што је ЕУ под контролом САД (и Британије) и зато што ће уласком Србија потпуно изгубити и свој суверенитет и Косово и Метохију.

Даље, документ има посебна поглавља о «партнерству» у различитим областима: безбедности, развоју, бизнису, правди, те образовању и култури. Када се ова поглавља пажљивије анализирају, види се да се ради заправо о три кључне области, у којима су САД успоставиле потпуну контролу у Србији: БЕЗБЕДНОСТ (која укључује одбрану, полицију и тајне службе), ПРАВОСУЂЕ (како се нипошто не би одступило од «хашке правде» која подразумева да су Срби за све криви, а НАТО није ни за шта крив), те ОБРАЗОВАЊЕ И КУЛТУРА (да би се уништили духовност и идентитет Срба). РАЗВОЈ И БИЗНИС се помињу више реда ради, јер би било неприродно да се у оваквом тексту не каже ништа о економској сарадњи, док се под развојем углавном подразумева демократски развој, односно методи корумпирања српске елите путем подршке „цивилном сектору”. Корумпирање елите је иначе један од главних циљева «партнерства у образовању и култури».

Партнерство за мир НАТО-а, Програм државног партнерства, International Military Education and Training – IMET, Foreign Military Financing – FMF, Global Peace Operations Initiative – GPOI, Opportunity банка Србије, Democracy Commission, Women’s Leadership Academy, Complex Crisis Fund – CCF, Америчка привредна комора, Operational Analysis Network, FLEX програм, Фулбрајтов програм, American Corners, International Visitor Leadership Program, Cancer Moonshot иницијатива, су програми и институције који су експлицитно споменути у овом документу од четири странице (иако је у тексту назначено да их је много више), преко којих САД остварују своје интересе и врше надзор (ова реч се експлицитно спомиње у тескту) у Србији.

Укупан приближни износ америчких улагања у Србију за 15 година њене „надзиране демократизације”, односно окупације и колонизације, до којег се може доћи сабирањем бројки наведених у документу, је око 5,5 милијарди долара (од чега су улагања америчке државе у Србију око 800 милиона, улагања америчке државе у регион око 900 милиона, док су приватне инвестиције у српску привреду око 3,8 милијарди) што је све укупно мање него што колонијални систем исиса из Србије за само једну годину.

Не може дакле, бити ни говора о некој „користи” за Србију од овог окупационог „партнерства” са САД. Међутим, руинирана српска привреда и поврх тога наметнуте мере штедње у јавном сектору са једне стране, а велики број и разгранати видови програма „сарадње”, чине српску државну управу, а посебно у витално важним областима одбране, безбедности, правосуђа, образовања и културе, „наркомански зависном” од америчке (и дакако, европске) „помоћи” и „грантова”. Када би та „помоћ” (која по правилу укључује и „саветнике” који организију и „надзиру”) била обустављена, све ове виталне функције „српске државе” би биле паралисане.

У овом документу откривамо и овакве констатације и чињенице:

- Сједињене Државе стално исказују чврсту и доследну подршку напорима Србије да ојача своје односе са НАТО-ом.» Дакле „војно неутрална” Србија улаже напоре да ојача своје односе са НАТО-ом!

- посвећеност Србије мултилатералним напорима у циљу победе над ИСИЛ-ом и борби против међународног тероризма. Ово је ваљда нека једносмерна улица у којој ми помажемо Америци у борби против терориста који њу угрожавају, док Америка помаже Изетбеговића и Тачија!

- српски и официри и подофицири уче у најпрестижнијим америчким војним школама ваљда да би се боље сналазили под америчком командом;

- поклонили су нам 40 хамера, како бисмо боље функционисали у мировним мисијама под њиховом командом, где смо иначе већ удесетостручили своје учешће;

- помогли смо им збрињавањем заточеника из Гвантанама;

- реформама правосудног система и промовисањем „доброг управљања” у Србији командују САД;

- амерички грантови управљају у Србији слободом информисања, кампањама подизања свести и јавног заговарања у борби против корупције, остваривањем родне равноправности, независношћу медијских регулаторних тела, посматрањем медија од стране цивилног друштва, могућностима независних медија…

- кажу они без пардона: Ми јачамо владавину права у Србији. Наша помоћ кључним независним агенцијама јача њихове способности и повећава јавну одговорност. Ми пружамо подршку цивилном друштву да ефикасније интерагује са владом и заступа јавни интерес;

- воле да се баве избеглицама, и домаћим и страним;

- америчке инвестиције су отвориле или заштитиле преко 16.000 српских радних места;

- Циљана америчка помоћ правосуђу Србије, Високом савету судства и Правосудној академији подстиче професионализацију судија и особља, појачава одговорност и независност, модернизује праксу.

- Сједињене Државе финансирају и надгледају неколико програма који раде блиско са српским тужиоцима, судијама и органима принуде.

- амерички правни саветници су нам написали Закон о кривичном поступку, Закон о заштити узбуњивача и Закон о полицији;

- баш је диван наш револуционарни закон о повраћају имовине жртава Холокауста које немају наследника, један од првих такве врсте у Европи;

- Сједињене Државе настављају да подржавају снажан програм културне и образовне размене са Србијом, са више од 3.500 учесника прошле године;

- American Corners” постоје у Београду, Бујановцу, Крагујевцу, Нишу, Новом Пазару, Новом Саду, Суботици и Врању. У њима Срби «уче енглески језик и упознају се са културом и образовним могућностима САД;

- амерички и српски лекари и научници сарађиваће (наредио Бајден, па је то на конференцији за штампу са Вучићем и поздравио, иако, како рече, нису стигли да о томе резговарају, али је изгледа стигао са Николићем, јер је то ставио у саопштење) у истраживању, превенцији и нези рака у оквиру Cancer Moonshot иницијативе” (иако српска јавност до сада за ту иницијативу није ни чула).

Ако некоме до сада није било јасно зашто се Вучић и многи други напредњаци, који до пре коју годину нису показивали симптоме болести зване „еврофанатизам”, данас по неколико пута дневно наглас куну у „приоритет над приоритетима” звани ЕУ (Вучић у свом експозеу чак 141 пут!) – помислите само, зар вам они личе на људе који би се усудили да раскину све ове облике окупационе зависности од САД? Па онда, боље да глумимо да смо успоставили пријатељство, а о стварима које српска јавност не воли, најбоље да се ћути. Бајден их у томе разуме и подржава.

извор: fakti.org/serbian-point/vasington-imao-petlje-da-prizna-da-je-bajden-brkao-srbiju-sa-hrvatskom-a-beograd-to-sakrio

Прочитај без интернета:
2 гласa